(FOTO, VIDEO) Čuda pred nama

SMP
Koncerti

Dan nakon koncerta je došao, sedim i sabiram utiske uz jutarnju kafu i mogu odmah da kažem da iako se očekivao dobar koncert, sinoćna predstava je prevazišla sva moja večito pozitivna očekivanja. No, krenimo redom…

Naši (sada već slobodno mogu reći) stari znalci i prijatelji Hengtajm rade nesmanjenom žestinom već mesecima i sinoć su priredili pravu poslasticu za sve ljubitelje melodičnijih formi ekstremnijeg metala, te smo ugostili instituciju geteborškog zvuka Dark Tranquillity koji već dugo na turnejama predstavljaju još uvek aktuelan uradak Endtime Signals iz 2024. godine, a sa sobom su poveli nadolazeći nemački melo-death sastav Hiraes i legendarni Moonspell – složićete se paket od kog voda kreće sama na usta i ne postoji opcija da se ovo propusti ni po koju cenu.

Za poprište dešavanja izabran je Hangar na Dorćolu, moram priznati da nikad nisam bio tu a čuo sam da je navedeni prostor ogroman i služi najviše za održavanje techno žurki, te je postojala blaga bojazan kako će se gitarski zvuk predstaviti na ovakvom terenu. Na svu sreću, taj strah je više-manje razvejan kako je noć odmicala, ali o tome ćemo kako tekst bude tekao.

Tačno u najavljeno vreme svirka počinje i u 19:00 na binu stupa Hiraes i u startu moram da apostrofiram prvo prijatno iznenađenje. Prostor zaista jeste ogroman, ali se odmah ispred bine okupilo podosta ljudi da pruži podršku, a sam zvuk je namešten u startu kako treba te nije bilo govora o nekakvom nastupu imena koje se zaboravi sekunde kada završi ono što ima, već je ovde reč o pravom i adekvatnom zagrevanju. Treba reći da je Hiraes nemačka skupina nastala posle raspada benda Lay Down Rotten čiji su članovi napravili novi projekat na čijem je mikrofonu Britta Görtz iz srodnog benda Cripper. Da je to očigledno bila dobra ideja govore dva uspešna albuma i gomila turneja kao ova kojoj prisustvujemo, a Hiraes se u svojih pola sata predstavlja kao siguran i usviran bend očigledno pod jakim uticajem Arch Enemy ali Britta i ekipa imaju štofa da iznesu svoje i kao što smo videli sinoć, lagano ubace publiku u svoj film. Nažalost samo pet pesama na meniju, ali svakako bolje ostati gladan nego prezasićen, Hiraes je trenutno na nivou izuzetno jake predgrupe, a ostaje da se vidi da li će napraviti neophodan skok za prvu ligu. Harizme i usviranosti im svakako ne nedostaje.

Vreme je da nas mesec obasja i na binu stupe naši stari znalci, portugalske legende Moonspell i zaista je teško nabrojati silne veze koje oni imaju sa našom zemljom, od nastupa 1997. sa Kiss kad smo bili crna rupa sveta, preko snimanja spotova, EXITa, solo nastupa, čak je Fernando zasadio i drvo u Novom Sadu… Moonspell je bend koji nikad ne lažira, bez foliranja daje sebe maksimalno a bratstvo sa njima smo davno uspostavili. Iz ove sintagme je jasno da može da nas čeka samo izuzetan nastup obojen najsnažnijim emocijama što se i desilo, zvuk namešten pod konac a ekipa predvođena Fernandom raznosi sve pred sobom presekom kroz razne faze karijere. Ovde samo mogu navesti jedan mali žal što nije bilo mesta u setlisti za neke dublje bisere sa albuma kao Sin/Pecado ili Darkness and Hope kojih su znali da se prisete na ovoj turneji, ali kad pred sobom imam ovakav koncert sve pada u vodu. Bina je takođe velika i svetla i dekoracije prate adekvatno celu priču te je poprište nastupa adekvatno u svakom smislu. Imao sam prilike da gledam Moonspell u raznim zemljama i varijantama, od predgrupa statusa po sve do headline festivala setova i odgovorno mogu da tvrdim da oni loš koncert ne znaju da odsviraju. Jednostavno ne mogu da se rešim koji mi je bio vrhunac ovog nastupa, da li je to udarac u glavu na startu sa “Opium“ i „Awake“, tri pesme sa Antidote, mlevenje sveta uz „Night Eternal“ ili završetak uz mega hitove „Vampiria“, „Alma Mater“ i „Full Moon Madness“… Recimo da je ceo nastup bio jedan veliki vrhunac! Moonspell zauvek i gledajte ih kad god i gde možete, nećete se pokajati sigurno. Posle nastupa je već nastupila velika emocionalna iscrpljenost i prosto sam se zapitao kako Dark Tranquillity ima uopšte hrabrosti i sposobnosti da izađe na binu posle ovakve predstave, no i oni su stari lisci koji imaju svoje adute u rukavu.

I pre nego što započnem pisaniju o onome što je usledilo moram napraviti malu digresiju, naime Dark Tranquillity je u poslednjih nekoliki godina izložen kritikama fanova iz starih vremena jer su bend osim Mikael Stannea i klavijaturiste Martin Brändströma napustili svi ključni članovi, nova postava je okupljena i rad je nastavljen, no albumi kao aktuelni Endtime Signals, Moment ili Atoma nisu ovenčani lovorikama od strane fan baze kao prethodni radovi. Paradoksalno bend doživljava ipak veliki uspeh sa istima i svira veoma uspešne turneje bez prestanka, te ovo trojstvo izdanja definitivno predstavlja kakav novi početak za bend koji je došao u kasnoj fazi karijere do novih ljudi. Ne znam u čemu leži trik, možda je do toga što je Dark Tranquillity legacy ime koje nikad nije kompletno upalo u težak mulj kao In Flames niti su napravili višedecenijsku pauzu kao At The Gates – ne, oni su uvek tu, iako ne albumski u nebesima kao nekad uvek spremni da donesu svoj karakterističan zvuk od kojeg nema odbrane ako vas je jednom obeležio.

I vreme je da se krene, broj ljudi u sali je iznad očekivanja za mene, čak bih rekao da se i do hiljadu obožavalaca skupilo što je činjenica koja i te kako raduje kako zbog samih organizatora tako i budućnosti koncerata u nas. Jeste da je bilo dosta Rusa pristupno ali koga briga, uživajmo dok traje. Na impozantnu binu stupa šestorka predvođena uvek nasmejanim Mikaelom i nastup kreće sa singlom “The Last Imagination“ sa poslednjeg albuma. Nažalost zvuk kao da je neko isekao u odnosu na Moonspell, totalno basovito i neprikladno a sama pesma mi je iskreno jedan od gorih Dark Tranquillity momenata te je baš počelo u antiklimakteričnom raspoloženju. Na sreću, već sledeća na listi je „Nothing to No One“ sa savršenog Fiction i zvuk se ubrzano namešta na pravu meru (no, ipak ne dostiže kristal Moonspella) te je vreme da nepatvoreno uživanje počne. „Hours Passed in Exile“, sve se vadi bez po muke a svakako sve kritike padaju u vodu pred Mikaelom koji večito izgleda kao da upravo doživljava najveću sreću u životu i nijedan pošten čovek jednostavno ne može ostati imun na takav entuzijazam. Publika vatreno reaguje na sve što se dešava ispred njih, ovde se možemo lagano vratiti na ono s čim smo počeli ovu priču a to je da se setlista masom oslanja na noviji period što uopšte ne predstavlja problem okupljenima, čak naprotiv. Okosnica sviračke postave je više nego očigledno gitarista Johan Reinholdz, možda čak tehnički i najbolji gitarista kog je bend imao a na njemu je i pisanje muzike te je očigledno s razlogom na poziciji na kojoj jeste. Čak je i sam Mikael prilikom uvoda za „Empty Me“ rekao da je numera prilično zahtevna ali da sad ima ljude u bendu koji to mogu da iznesu što je malo dvosmisleno zazvučalo, no svakako Dark Tranquillity više nego očigledno živi i nema nameru da stane šta god ko mislio o tome.

Naravno naši fanovi nisu propuštali priliku da između nekih pesama pumpaju atmosferu što je sam bend iznenadilo jer im očigledno nije jasno šta to kog đavola znači ali na sreću su osetili pozitivnu konotaciju, a ruku na srce teško je bilo i ne nanjušiti dobru atmosferu koja je išla prema bini. Nije ovde bilo govora o nekom otaljavanju niti zakidanju od strane benda, čitavih 19 pesama u skoro dva sata je bilo odsvirano. Jeste bilo vraćanja u rikverc sa setlistom ali najdalje dokle se otišlo je „Therein“ sa 1999. albuma Projector koji je još tad pokazao da DT ima hrabrosti da eksperimentiše ali sa ukusom. Kraj logično i treba da bude najvatreniji te se za tu priliku i sačuvalo najsnažnije oružje, „Wonders at Your Feet“, „Lost to Apathy“ i naravno poslednja može biti samo „Misery’s Crown“ da izvuče poslednje atome snage i pokida šta je ostalo od glasnica koje su se cele večeri borile. I na kraju mogu da zaključim, Dark Tranquillity je već bio u našoj zemlji 2018., i mogu reći da je nastup od sinoć bio impozantniji po svakom mogućem parametru, bar duplo. Bend koji je s razlogom tu gde jeste, uz društvo probrane ekipe, bilo je par sitnijih minusa ali realno sve to pada u vodu pred celokupnim utiskom egzaltiranosti koju su nam sva tri benda sinoć priredila.

Koncerti su se definitivno vratili u Srbiju, dokle će sve ovo trajati ne znam, ali uživajmo dok su tu.

Komentari