Kao što smo već nebrojeno puta konstatovali, ova godina je prosto neverovatna po broju koncerata i ponudi u Srbiji, nešto što je ne tako davno bila misaona imenica za sve nas koji smo samo maštali da vidimo imena koja su već protutnjala Srbijom. A tek nas svašta čeka… No, što se tiče stare škole metala, nastavlja se niz poslastica za fanove, i opet u režiji prekaljene ekipe iz Devotion Bookinga i Rockfire Shopa.
-
- Nastupili: Omen + Oathbringer
- Lokacija: Zappa Barka, Beograd
- Datum: 25.05.2026.
- Tekst: Slobodan Trifunović
- Foto: Dejan Jevtić
Ovog puta imali smo priliku da ugostimo jedan zaista veliki i rustični kult iz srca epskog metala. Omen je pripadao legendarnoj postavi početaka Metal Blade Records tokom osamdesetih, preko čijih Metal Massacre kompilacija se i prvi put čulo za ovo ime, a prva tri albuma i EP Nightmares urezali su ime Omena zlatnim slovima u istoriju epic/heavy podžanra. No, legendarni pevač JD Kimball odlazi, 1988. usleđuje znatan pad na Escape to Nowhere i Omen se realno diskografski nikad nije ni oporavio niti vratio kvalitetom na staro.
Ipak, legende o navedenim zlatnim izdanjima pronose se podzemljem decenijama, te ne čudi činjenica da je Omen krenuo na turneju povodom 40 godina od izdavanja drugog albuma Warning of Danger. Budimo iskreni, karta nostalgije je jedino što Omen danas ima da ponudi, ali nažalost, bilo zbog relativne nepoznatosti imena ili nakrcanog koncertnog rasporeda u kratkom periodu, maksimalno stotinak duša okupilo se da ispoštuje ove stare kajle. Moram priznati da sam i pre koncerta mislio da je Zappa Barka povelik zalogaj za izbor prostora, te da bi se i ambijentom i – nažalost, tačno prognoziranim brojem fanova, ovaj događaj bolje odigrao u Festu, no šta je tu je. Nadam se samo da organizatori nisu ostali u ozbiljnom minusu.
Za otvaranje koncerta izabrani su Kragujevčani Oathbringer, koji se epskim predznakom i te kako uklapaju uz glavni bend i mogu mirne duše reći da su bili pravi izbor za ovo veče. Petorka predvođena snažnim i ubedljivim glasom Miloša Stošića, kao što smo već i navikli od njih, pruža srčanu predstavu i pokazuje da im je bina jednostavno prirodno stanište, a i sami fanovi okupljeni ispred bine pružaju jaku podršku domaćoj ekipi. Bez mnogo reči, sa Oathbringerom nema greške, što se iznova dokazalo po ko zna koji put, te da bend može mirne duše da stane na binu sa svetski priznatim imenima i brani boje naše scene.
Dolazi vreme za glavno jelo, pa bih na samom početku apostrofirao da je od originalne postave tu samo gitarista i autor muzike Kenny Powell, a od četvorke na bini najviše me je zanimalo kakvu će predstavu pružiti Grk Nikos Migus na mikrofonu, jer nije lako popuniti mesto pomenutog rahmetli JD Kimballa. No, uvodna „Termination“ razvejava strahove već na samom početku. Kenny je očigledno znao šta mu je činiti pri ovom izboru, te Nikos pruža snažne vokale dostojne legendarnog imena koje je iznelo ove pesme u originalu.
Očigledno se bend nije strogo držao činjenice da je obećan Warning of Danger u celosti, te ne samo da je redosled pesama bio izmešan (set se nastavlja sa „Ruby Eyes of the Serpent“), nego su sa liste izostavljena i dva instrumentala od ukupno 10 pesama sa albuma, ako me sećanje dobro služi. Ovde bih napomenuo i pomalo čudnu činjenicu da je Oathbringer imao i bolji zvuk od glavnog benda, što je prava retkost, iako su imali člana više na sceni za uklapanje u zvučnu sliku. Posebno je škripao zvuk gitare gazde benda. No, da li Kennyjeva gitara nije bila dobro ozvučena ili je možda i sam doprinosio takvom utisku, jer je čovek nekoliko puta, ne prekidajući da svira, sišao sa bine, penjao se u bekstejdž, obišao klub uzduž i popreko, pa čak u par navrata izašao i na mostić izvan prostora. Dodajte u ovu sliku i Kennyjevu figuru bez majice, sa sve mohavk frizurom, i dobija se jedna krajnje čudna pojava za bend epske provinijencije. No, ruku na srce, kao što već pomenuh, čovek nije stao da svira sve vreme uprkos svakakvom cirkusu koji je pravio, i ono što je zakinuto na tehnici bend nadoknađuje emocijom, kako zahvaljujući ekipi ispred bine koja očigledno dobro zna gde se nalazi, te čak i glasno peva svuda gde može, tako i zahvaljujući setlisti.
Već sam naznačio zlatnu eru benda, a toga su očigledno i sami svesni, te se ne ide dalje od The Curse iz 1986., sa kog smo dobili samo „Teeth of the Hydra“, i bogami dobrih sedam od 10 komada sa čuvenog prvenca Battle Cry, što će reći – epic metal za sve pare. Zanimljivo je da se atmosfera popravljala kako je koncert odmicao, te je verovatno vrhunac bio na poslednje dve pesme, naslovnim numerama albuma Warning of Danger i Battle Cry, koje zatvaraju ovo veče.
Sve u svemu, oko sat i po svirke. Na kraju krajeva, zažmuriću na jedno oko na tehničke nedostatke zbog setliste koja bi bila još bolja da smo dobili više materijala sa The Curse, kao i zbog činjenice da se ime poput Omena ovde viđa sada i verovatno nikad više. Bilo je to pravo veče za metal kultadžije i iskreno se nadam da će nam nekad opet na noge naleteti neka podzemna vedeta kakve je teško uloviti van Grčke, Nemačke i festivala poput Keep It True ili Up the Hammers.
