Consecration nastavlja putovanje stazama koje su iskrčili sami za sebe, ovaj put šetajući obalom mora, a ko zna gde će nas putovanje odvesti sledeći put. Jedno je samo već sad izvesno, ono će biti nadasve originalno i iskreno i čekaćemo ga koliko god bude potrebno

Život u Srbiji je jedna teška rabota. Mislim da smo svi toga svesni. Bez nekog preteranog patetisanja, jasno je da je nekad teško da se čovek održi u nekom osnovnom koloseku svakodnevnih obaveza, a kamoli da se bavi jednom trnovitom zabavom kao što je žestok zvuk. Često se mogu čuti žalbe fanova da im je teško doći na koncert… a kako je tek imati bend takve provincijencije? Dignimo to za još jedan stupanj, održavati ga aktivnim par decenija? A tek kad se čovek reši da mu muzika postane životni izbor? Jasno je da se tu radi o svojevrsnim ludacima koji su spremni da žive za svoju umetnost i da će ono što oni kažu biti izliveno iz duše i preneseno na traku. Takav je slučaj sa beogradskim bendom Consecration (koji već duži niz godina deluje u formi trija), koji je od samih svojih skromnih death/doom početaka sublimirano dao naznaku da nema nameru da stoji u mestu. Već su prva dva albuma aux i .avi progutala ono što stvaraoci muzike slušaju, što je bilo popularno u datom trenutku plodnom za post metal zvuk, ali istovremeno ih proturila kroz sopstvenu vizuru i dala samosvojne proizvode. Naravno, tu nije bio kraj i već sledeći trojac albuma Cimet, Univerzum zna i Grob su otišli u toliko različitih smerova da je postalo krajnje teško staviti kakvu usku etiketu na ovu grupu, ali glad i želja za istraživanjem su ostali neumanjeni.

Consecration

Foto: Skullcheez

Šesti po redu dugosvirajući uradak Plava laguna dolazi četiri godine posle albuma Grob i iako smo pesme „Tvin Piks“ i „U Karkosi“ već poznavali sa live snimaka i nastupa, ovde dobijaju sasvim drugačije svetlo i mislim da se sigurno ne mogu posmatrati same za sebe, već u okviru albuma. Naime, ovde moram napraviti svojevrsnu digresiju i reći da je očevidno (ušičujno?) da su sva tri člana benda pripadnici prevejanih generacija koji tretiraju album kao jednu celinu, a ne kakvu gomilu razbacanih pesama bez reda i poretka koje su tu, eto čisto da se popuni prostor. To dokazuje činjenica da, ako se skoncentrisano presluša, Plava laguna ima apsolutno logičan tok sa nežnim, gotovo fragilnim početkom „Vizite“, te da album kako odmiče poprima eksplozije distorzije tu i tamo da bi se celokupna priča otežala u poslednje dve numere „U Karkosi“ i „Rafinerija“ – posebno ovom potonjom koja kulminira masivnim teškim rifovima koji pokazuju da je metal nešto što nimalo nije izumrlo u ovom bendu i završava izdanje u jednom snažnom tonu. Moram priznati da muziku doživljavam meteoropatski i uklapam je sa vremenskim prilikama, te mi je zbog toga žao što ovaj album nije izašao koji mesec ranije.

Kao što samo ime albuma kaže, Plava laguna nosi nekakvu spokojnu ušuškanu atmosferu prepunu toplih sunčevih zraka, toliko da su inicijalne reakcije fanova išle od iznenađenja, pa čak i do razočarenja novim smerom benda. Zvuk je generalno mekši (kada se meri u distorzijama), ali naravno da je svima jasno da prostor u kom orbitira Consecration meri snagu muzike silinom emocije koju odašilja, a tu Plava laguna opet ne maša, čak naprotiv. I kako sam već napomenuo pre četiri godine u recenziji Groba, jeste da se trudim da lično poznanstvo sa Danilom Nikodinovskim ne utiče na moje recenziranje njihovih albuma, ali ne mogu a da ne dozvolim sebi da ne primetim deo njegovog genetskog muzičkog koda koji se neumitno upleo u Plavu lagunu. Naime, liverpulska Anathema (jedan od Danilovih najvećih uzora) je sveopšte poznata po svojoj obogaljujćoj emociji koja je uzimala različite oblike kroz celu njihovu karijeru, ali suština joj je ostala ista, a Consecration se ovde vodi istim principom kreiranja svoje moći. A ako ćemo direktan omaž, lead gitarska melodija „U Karkosi“ je direktna posveta himni Engleza „Fragile Dreams“. Postoji još omaža njima rasejanih po albumu, ali to bih ostavio samom slušaocu da primeti, a verujem da će svako otkriti da mu Plava laguna liči na nešto, u zavisnosti od toga šta sluša i voli. Na primer, u nekim recenzijama sam naišao na poređenja sa Led Zeppelin, Bijelo Dugme… a mene je album po svojoj plutajućoj atmosferi i glasno/tiho izmenama dinamike podsetio na jedne od mojih favorita Alcest. Toliko divergentan dijapazon poređenja može samo da znači da je Consecration napravio nešto zaista svoje iz čega će sam slušalac izvući paralele koje su samo donekle tačne po sopstvenom nahođenju, što je po mom mišljenju jedan veliki kompliment za same stvaraoce. Sam omot podcrtava meditativno letnju atmosferu koja se širi izdanjem, a što se tiče zvučne slike, sam Danilo i Igor Lončar su bili zaduženi za miks, a svetski poznati James Plotkin za mastering, te je jasno da ni na ovom polju nema greške.

Plava laguna nosi spokojnu ušuškanu atmosferu prepunu toplih sunčevih zraka

Sve u svemu, Consecration nastavlja putovanje stazama koje su iskrčili sami za sebe, ovaj put šetajući obalom mora, a ko zna gde će nas putovanje odvesti sledeći put. Jedno je samo već sad izvesno, ono će biti nadasve originalno i iskreno i čekaćemo ga koliko god bude potrebno.

Consecration – Plava laguna spisak pesama:

1. Vizita
2. Plava laguna
3. Kabriolet
4. Tvin Piks
5. U Karkosi
6. Rafinerija

Consecration - Plava laguna
90%Finalni utisak

Komentari