Power Metal bomba pod nazivom To the Metal tour predvođena neuništivim Kai Hansenom je pohodila i naše krajeve, na čemu možemo da se zahvalimo agilnoj Terra Nostra organizaciji već tradicionalno zaduženoj za hepeninge ovakvog zvuka. Tako su se uslišile želje mnogih, u koje ubrajam i sebe, koji su ostali gladni Gamma Raya pre par godina jer je ipak njihov nastup na Hellish Rock turneji ostao pomalo u senci Helloweena (ne kvalitetom, već čisto minutažom).

  • Piše: Slobodan Trifunović
  • Copyright: SMP, 2010.
  • Nastupili: GAMMA RAY + Freedom Call, Secret Sphere
  • Lokacija: SKC, Beograd
  • Datum: 23.02.2010.

Pun set uz dodatak dve zvučne predgrupe obećavao je sjajno veče u najavi, tako da jednostavno nije bilo druge opcije do pohoditi SKC te večeri i religiozno predati glasne žice i vratove vrhovnom bogu Power Metal panteona.

Nažalost, izgleda da veći broj ljudi nije delio moje mišljenje, svega nekih 400-tinjak duša (po nekoj najoptimističnijoj proceni) se okupilo u velikoj sali SKC-a da podrži hepening, što je po mom skromnom mišljenju frapantna disproporcija između kvaliteta ponude i interesovanja, i time se produžio tužni trend slabih poseta koji je, čini se, kulminirao ove godine. Šta je razlog – kriza, besparica, nezainteresovanost ili nešto sasvim deseto – zaista ne znam, ali mogu samo da se zapitam koliko će proći dok organizatori ne odluče prestati da mazohistički sebi isteruju pare iz džepa i obustave sve aktivnosti čime ćemo se vratiti na neki jadni nivo od pre 10 godina, ali to je već tema koja zahteva daleko veći prostor od onog koji imam pa bih se vratio na lepšu priču…

Po ulasku pomalo sablasna slika – svega oko stotinu ljudi se okupilo na samom startu, no mnogi očigledno nisu želeli / stigli da podrže sve grupe tako da se brojka regulisala i sala popunjavala postepeno kako je veče odmicalo. Na svu sreću nije bilo kašnjenja kao na Paradise Lost / Samael, tako da se prvi bend za veče, Secret Sphere, pojavljuje na bini u tačno propisano vreme (20h) i započinje svoje predstavljanje domaćoj publici. Po nepisanom pravilu, očekivao sam da će ovi Italijani biti žrtve na kojima će se nameštati zvuk za ostale bendove, no praksa i dobar tonac su me pobili u startu: sasvim solidan sound sa jasnom distinkcijom svih instrumenata; ruku na srce jeste bilo malo odjekivanja ali od ovakvog, već ozloglašenog terena po tom pitanju se bolje nije moglo ni očekivati. Iako poznati Power Metal vukovima svojim aktivnim učešćem u italijanskoj eksploziji krajem prošle decenije i tavorenjem na Nuclear Blastu u jednom periodu, rekao bih da veći deo publike nije bio upoznat sa njihovim radom, ali za svojih pola sata, Secret Sphere su se debelo potrudili da svoje ime urežu u pamćenje svim posetiocima. Ceo bend je izuzetno aktivan i živ na sceni, no ipak je ulogu frontmena logično preuzeo na sebe pevač Ramon. Sa tehničke strane sjajan, izvlačenjem i najviših tonova bez po muke i sigurnim performansom, čovek (koji je, for the record, nastupio bosonog) je uz sve to koristio svaku priliku da pokrene i digne masu na noge koja mu je rado uzvraćala.

secretsphere01

Zaista je zabavno bilo gledati Secret Sphere koji je ostavljao utisak da se zabavlja kao nikad u životu… samo da im muzika nije totalni prosek ispunjen brojnim referencama pokupljenim od raznih veličina, tako da dolazimo do još jednog reciprociteta za veče, ovog puta između muzičkog kvaliteta benda i njegove live prezentacije. Presuda je da su Secret Sphere na nosaču zvuka i uživo gotovo dva različita benda tako da ih je poželjno pogledati u njihovom pravom okruženju, sasvim sigurno kao pregrupu nekim zvučnijim imenima, jer teško da će sami dogurati dotle.

Šou se nastavlja i posle kratke pauze na binu izleću oslobodioci Taragonovog rubina, herojski Freedom Call predvođeni Chris Bayom, koji ne skida osmeh sa lica i time ostavlja dojam manje muzički nadarenog brata blizanca Kai Hansena. Publika koja se već fino umnožila daleko bolje poznaje njihov rad (na kraju krajeva, Freedom Call je donedavno delio bubnjara sa Gamma Ray), burno ih pozdravlja i podržava i pravi se veoma dobar štimung. Istini za volju, Freedom Call nikada nije bio epitom originalnosti niti je ikad izbacio neki suvi albumski biser, ali iz njihove diskografije sasvim lako može da se probere solidan best of za dobro dizanje elana i uzburkavanje herojske krvi svih onih koji će nepatvorenu zabavu staviti ispred nekih kvazi-ozbiljnih zamerki. Himnične “We are one”, “Land of Light”, “Warriors”… uz par osvrta na aktuelno izdanje Legend of the shadowking se ređaju kao na traci, čineći 45 minuta nastupa Freedom Calla savršenim uvodom za ono što sledi. Bend je takođe raspoložen da pruži sjajan ugođaj, Chris forsira masu da im pevanjem ispomogne čemu se oni jasno i glasno odazivaju, što uz solidan zvuk donosi krajnju presudu veoma dobrog nastupa.

Čini se da i samim Švabama prija i iznenađuje ih pozornost i feedback koji su dobili što se ogleda na njihovim zadovoljnim licima pri poklonima posle završne “Freedom Call” (dobro, Chris excluded, on se uvek smeši, hehe); doduše, čisto sumnjam da ćemo ih ikad videti na solo nastupu u nas. Sve u svemu, obe predgrupe su odradile sjajan posao u u pravljenju pravog raspoloženja za ono što sledi i beležimo im pluseve, ali ipak je vreme da se pređe na pravu stvar.

freedomcall01

Scena se ubrzano priprema za headlinere, namešta se set bubnjeva, pozadinu ukrašava ogroman pano sa motivom naslovne strane novog albuma To the Metal, i ubrzo je sve bilo spremno za spektakl. Svetla se gase i tišinu prolama intro “Welcome” na čije prve taktove razularena publika počinje da pravi atmosferu već poslovičnu za koncerte kod Srba. Gamma Ray izlecu na binu i furiozno započinju koncert sa dva starija favorita “Gardens of the Sinner” i “New World Order”, dajući odmah svima do znanja da sa njima nema šale. Masa uzvraća horskim pevanjem, što je u startu već zverski usvirani Gamma Ray ubacilo u savršen filing čime se koncert uzdigao iznad bilo kakvog otaljavanja. Jednostavno, videlo se da se tu radi o performansu ljudi koji su ludo zaljubljeni u ono što rade, a najveću satisfakciju im predstavlja deljenje svog umeća sa fanovima koji znaju prepoznati nameru na pravi način, sve u svemu – dobitna kombinacija.

Svi članovi benda su očevidno veoma raspoloženi, ali ipak poseban pomen zaslužuje gospodin Hansen. Jeste da ja njega smatram najzaslužnijim za stvaranje Power Metala i postavljanje standarda koji do danas nisu dostignuti, ali uz svu subjektivnost na stranu, jednostavno je nemoguće ne voleti tog čoveka, a mislim da će se sa tim složiti svi. Kai svira i peva ne skidajući svoj trademark kez od uha do uha, odajući utisak deteta koje upravo doživljava zabavu svog života, a ne bilo kakve Metal zvezde. Ono što je odmah upalo u uho je kristalno jasan zvuk – kao što sam već napomenuo, SKC je teren na kome su se mnogi spotakli, ali za miksetom je sedeo neko ko apsolutno zna svoj posao i kako nadvladati nedostatke negostoljubivog terena. Nastavak sledi sa promovisanjem aktuelnog izdanja na koje publika sasvim adekvatno reaguje, što je očevidno iznenadilo bend (eh, izgleda da nisu upoznati sa čarima piraterije tamo u Švabiji…); čak je i basista Dirk imao svoj akustični solo momenat na delu “No Need to Cry” i svojim pomalo nesigurnim, ali prijemčivim vokalom ostavio veoma fin utisak. No ipak kako je vreme polako odmicalo i zalazilo se u drugi deo svirke, atmosfera se sve više i više podgrevala, a početak toga je označila kultna “Abyss of the Void”, posle koje je Dan Zimmermann dobio priliku da kroz solo deonicu (u jednom delu uz motive “Turskog marša”) dokaže zašto se smatra za jednog od vedeta žanra. Nastavak uz prave pikanterije “Armageddon'”, “Rebellion in Dreamland” (konačno u celosti!) i “Man on a Mission” je označio pravu kulminaciju i doveo sve do orgazmičnog stanja, a šlag na tortu je dodao prokleti Dan dodatno ubrzavajući pesme (posledice toga još osećam u vratu). Na svu sreću taj blok se presecao Kaievom solo deonicom i totalno prosečnom naslovnicom novog rada, kažem “na sreću”, jer je zaista teško bilo izdržati navalu emocija u nekim momentima.

gammaray03

Mislim da nema potrebe napominjati da je u publici nastupila totalna ludnica, cepanje (teško da se to moglo nazvati pevanjem) svih grla, mosh i šutke na sve strane; Gamma Ray se povlači ali huk iz mase je jednostavno bilo nemoguće prenebregnuti pa se stari lisci vraćaju na scenu i metal himnom “Ride the Sky” i “Send me a Sign” crpe poslednje atome snage iz sebe i nas. No raspomamljeni ljudi, željni još bar male doze ekstatične Gamma Ray svirke, se ne predaju i frenetičnim reakcijama dozivaju bend na binu gde oni na licu mesta odlučuju da nas nagrade za požrtvovanost koju smo im dokazali i zabadaju poslednji nož u ranu umora sa “I want Out” (inače, na turneji je za bis uglavnom išla samo “Send me a Sign”, eventualno “I want Out”, što je još jedan dokaz ambijenta o kom sam pričao). To je jednostavno bilo to, Dan Zimmermann bukvalno leže na stejdž iscrpljen, svi iz benda bacaju na tone trzalica, klanjaju se, rukuju sa ljudima… Da ga jebem, nisu mogli više ni oni a ni mi, a nije ni bilo potrebe, jer je sve rečeno.

Sve u svemu, jasno vam je da se te večeri prisustvovalo, bez preterivanja, jednom od najboljih koncerata koje je naša metal publika imala prilike da vidi; na to veče se jednostavno ne može imati ikakva zamerka. Naravno, jedini minus je slaba poseta; jeste da su oni koji su bili glasnoćom sve nadoknadili ali to organizatorima neće mnogo pomoći, pa se nadam da će se situacija što pre popraviti inače neće biti šta više ni da se gleda… A što se tiče Gamma Ray, mislim da smo posle ovoga postali redovna stanica na njihovim turnejama.