Da su se Bugari, Srbi i Mađari našli na istom mestu, moglo bi da zvuči kao početak nekog lošeg balkanskog vica, ali je zapravo jedna od ne baš retkih situacija – barem kada je reč o metal sceni.
- Nastupili: Thy Catafalque + Dimholt, The Father of Serpents
- Lokacija: Zappa Barka, Beograd
- Datum: 22.11.2025.
- Tekst: Nemanja Vasiljević
- Foto: Toma Paunović
Pre par meseci, u organizaciji Nekroskop Bookinga, najavljen je beogradski koncert mađarskog benda Thy Catafalque. Vest koja je autora ovih redova veoma prijatno iznenadila i obradovala, budući da sam veliki fan ovog sastava, ali se od samog početka postavljalo pitanje isplativosti ovakvog poduhvata. Da vas ne bismo davili kompletnom istorijom benda, dovoljno je reći da je reč o kultnom sastavu, ponajviše unutar mađarskih granica, koji je od ranih black metal korena evoluirao u bend koji prevazilazi žanrovske granice, a mogao bi se najsažetije opisati kao avangardni black metal s izrazitim ethno, folk i progresivnim uticajima. Najkarakterističnija odlika benda jeste što su svi tekstovi na mađarskom jeziku – bez izuzetka, sve pesme osim nekoliko instrumentala pevaju se isključivo na mađarskom. Imajući to u vidu, donekle je bilo očekivano postojanje bojazni oko toga koliko će koncert biti posećen.
Uz headlinera nastupila su još dva benda. Pomalo nezahvalnu ulogu otvaranja večeri u prilično ranom terminu (19.30) dobio je bugarski black metal sastav Dimholt. Reč je o veoma solidnom, prilično melodičnom black metalu s povremenim obrisima atmosfere. Momci su pružili više nego solidnu svirku u sali Zappa Barke koja se u tom trenutku još tek polako punila. Iako se pevač benda veoma potrudio da zagreje atmosferu i podigne publiku na noge, ona je ostala nekako mlaka. Ne znam da li je kriv rani termin, nezainteresovanost publike ili nam je svima prosto trebalo malo vremena da se zagrejemo, ali Dimholt je svakako zaslužio bolji prijem nego što je dobio.
Drugi bend večeri bio je sada već kultni beogradski doom/gothic metal sastav The Father of Serpents. Do početka njihovog nastupa Zappa je bila solidno popunjena, pa su moje bojazni da će koncert proteći pred polupraznom salom bile razvejane. Ne bih trošio reči na biografiju i istoriju benda – verujem da je većina domaće metal publike upoznata s njima, kao i s tužnom pričom o tragično preminulom basisti Milanu Šuputu. Dovoljno je reći da je bend nastavio da svira sa Milanovim matricama, ali je svakako preostala četvorka iznela nastup fenomenalno. Pavle Sovilj ovoga puta je bio samo na vokalu, bez svoje karakteristične violine, što ni najmanje nije umanjilo utisak. Reč „energično“ možda nije prva asocijacija na gothic/doom metal, ali The Father of Serpents upravo je takav bend: melanholičan i energičan istovremeno, upeglan, precizan i iznad svega duboko emotivan. Zaista mislim da je krajnje vreme da ovaj sastav ozbiljno krene u probijanje van granica Srbije, jer kvaliteta apsolutno ne manjka.
Kada je Thy Catafalque konačno izašao na binu, Zappa je već bila gotovo puna, a u prvim redovima jedva da je ostalo slobodnog prostora. Za mene je to bilo prijatno iznenađenje – onakvo koje svaki ljubitelj koncerata i metala voli da doživi. Iako ovo žanrovski nije tip metala kod kojeg atmosfera „uzavre“, lepo je videti popunjen prostor i veliki broj fanova spremnih da slušaju metal na jeziku koji većina nas ne razume. Bina se pokazala prilično tesnom za sedmočlani bend. Za one koji ne prate njihov rad: Thy Catafalque na živim nastupima ima četiri vokala – dva muška i dva ženska, koji se uglavnom smenjuju, a u nekim pesmama pevaju svi zajedno. Teško je odrediti ko je od te četvorke bolji; svi su fantastični. Fascinantno je koliko istinskog kvaliteta postoji među muzičarima iz bendova koji su za svetske metal okvire i dalje relativno nepoznati i „underground“. Još je fascinantnije ako se uzme u obzir da je Thy Catafalque do pre nekoliko godina postojao isključivo kao studijski projekat Tamása Kátaia a da su tek 2021. okupili pravu postavu i počeli da sviraju uživo.
Za nekih sat i po vremena bend nas je proveo kroz svoj višedecenijski opus i pažljivo odabran presek diskografije od čak 12 studijskih albuma. I tu dolazim do svoje najveće zamerke: Thy Catafalque je svirao samo sat i po, iako ih je publika glasno pozivala na bis. Razumem da su na to uticali izbor prostora, radno vreme kluba i potreba da se smeste tri benda u jedno veče, ali za sastav s toliko materijala nastup je definitivno bio prekratak. Druga sitna zamerka tiče se samog prostora – Zappa Barka mi deluje više kao mesto za klupske svirke nego za ovako velike i važne koncerte, ali to je verovatno samo lični utisak. To su, u suštini, jedini minusi u inače odlično organizovanoj i izvedenoj večeri.
Za kraj, još jednom: neizmerno mi je drago što sam u svom gradu imao priliku da vidim nastup ovog jedinstvenog i kultnog benda iz „komšiluka“, i iskreno se nadam da ovo nije poslednji put da Thy Catafalque svira u Beogradu ili u Srbiji. Do sledećeg puta, topla preporuka svima koji još nisu čuli za njih – ispravite tu grešku što pre. Posebno imajući u vidu njihovu evoluciju zvuka i izlazak van žanrovskih okvira, siguran sam da među 12 albuma svako može pronaći nešto za sebe.
