Beogradski progressive metal sastav Asymmetry je, nakon digitalne, konačno izbacio i fizičku kopiju debi albuma Fragility (recenzija), u klasičnom CD i digipack formatu, posredstvom Miner Recordsa. Prema rečima Zorana Perina, gitariste i lidera Asymmetrya, ekipa se dugo dvoumila da li da se uopšte bavi idejom fizičkog izdanja, budući da je to danas praktično prevaziđen format.

– Evo, prvi ja u kući nemam gde da pustim CD. Sa druge strane, želeli smo da postavimo sebi neki “milestone”, neko mesto u svojoj karijeri koje je, složićeš se, mnogo upečatljivije ako ga obeležiš fizičkim izdanjem. Naravno, bilo bi možda interesantnije objaviti album kao vinil, budući da se vratio na velika vrata i potpuno potisnuo CD priču, ali to bi tek bio sulud i skup, a svakako neisplativ poduhvat – kaže Zoran u razgovoru za naš portal.


SMP: Opiši nam ukratko put koji ste prešli – od demo snimaka, preko studijskih dana, do finalnog izdanja… Koji deo vam je bio najteži u celom tom procesu?

Zoran Perin: Istorija i stvaranje ovog albuma su po mnogo čemu neobični i moram reći, potpuno različiti od onoga što smo planirali. Ovde pričam o procesu. Nekako, album nam se od prvih ideja, preko realizacije, stalno opirao i imao neku svoju volju koju smo mi sledili, umesto da bude obrnuto. Nakon izlaska EP-a, napravili smo dužu pauzu, jer smo se dosta pripremali i vežbali za to snimanje. Spontano smo se udaljili od benda i svako se bavio nekim svojim stvarima. Naravno, neprekidno smo bili u kontaktu, razmenjujući, pored ostalog, i ideje o daljem radu. Dugo smo se lomili da li da idemo sa još jednim ili čak dva EP-a ili da se upustimo u realizaciju albuma. Znaš, kada je bend zasnovan na čistom hobiju, logično je da se kao aktivnost nalazi na različitim mestima liste prioriteta svakog člana i to je glavna razlika u odnosnu na profesionalne bendove. Elem, posle gotovo godinu dana, došli smo do zaključka da moramo da postavimo pomenuti “milestone” u svojoj karijeri i to je to. Većinu albuma je iskomponovao Petar (klavijaturista) a ostatak ekipe je doprineo u smislu sitnijih varijacija i modifikacija. Ogroman udeo u smislu koncepta, tekstova i aranžmana je izneo Aleksandar (pevač).

Kada ste zapravo počeli sa snimanjem albuma?

– Zanimljivo je da smo sa snimanjem albuma krenuli januara 2015. godine bez gotovo ikakvog prosviravanja materijala u studiju, jer smo došli u situaciju da je Petar iznenadno trebalo da se seli u inostranstvo (što će se i desiti godinu dana kasnije), te smo hteli da uđemo u proces što pre. Te 2015. smo snimili sve deonice osim vokala, da bismo na kraju iste godine, kada je Sale finiširao linije shvatili da moramo da prilagodimo aranžmane, linije, harmonije, te smo bacilli ono što smo snimili i krenuli sa novom rundom snimanja. Ponovo smo snimili bubnjeve, ja sam ponovo snimio sve gitare (ovog puta 4 kanala), bas deonice smo u dobroj meri dosnimili. Iako je to bio izuzetno frustrirajuć i zahtevan posao, kada je Sale završio snimanje vokala i kada smo uradili najgrublji mix, shvatili smo da je vredelo truda. Gitare i bas smo snimali kod kuće, tako da smo Vedranu, čoveku koji nam je mixao album, dostavili DI trake koje je on reampovao i uklopio u finalni zvuk. Bubnjeve smo snimali dva puta, kao što rekoh, a to je samo po sebi mučan i logistički zahtevan posao. Odgovor na pitanje koji je deo bio najteži zaista nemam. Ukratko – svi. Dok nismo imali pesme, mislili smo da je najteže napraviti pesme, onda kreneš da snimaš pa to izgleda nemoguće, pa dođe mix gde ti se sto puta okrene sve… a onda nakon toga kreneš da se baviš stvarima koje nemaju mnogo veze sa samnom muzikom, već logistikom oko benda… do odlaska u poštu da pošalješ poručene diskove. Ja bih sada rekao da je sam muzički deo verovatno oko 50% čitave priče, dok ostatak čine različite stvari koje su itekako bitne u životu albuma (benda).

Asymmetry - Fragillity

Koliko ste zadovoljni prijemom, odnosno reakcijama na album, kako od strane medija, tako i publike? Mišljenje SMP redakcije je jasno, jer smo upravo ovaj album izabrali za SMP izdanje godine 2016. (smeh)

– Nama je od starta ideja bila da pravimo muziku koja će se dopadati nama, da zadovolji našu estetiku i da mi budemo zadovoljni. Naravno, kada čuješ da se nekome iz Brazila, Kanade ili Australije to jako dopada, ne možeš da ne budeš srećan i ispunjen. Reakcije su uglavnom odlične. Opet se svodi na pitanje odnosa slušalaca prema muzici. Internet je doprineo rastu kritičkog stava, ali ne onog konstruktivnog, te se danas ljudi više bave traženjem mane nego uživanjem, a ovo nije vezano samo za muziku. Meni je zanimjivo da pročitam kritike vezane za tehničke aspekte kada je svima jasno da je budžet za produkciju metal albuma u Srbiji manji od 1000€, a komentatori nemaju problem da te porede sa svetskim gigantima koji produkciju albuma plaćaju u milionima dolara. No, znaš kako kažu, ukoliko ne želiš kritiku, nemoj ništa ni da radiš. Što se tiče medija, tvojoj kući (SMP) kapa dole i sva zahvalnost, jer ste bili uz nas na svakom koraku. Takođe, još par kuća na ex-YU prostorima je sporadično objavljivalo novosti i to je svakako doprinelo širenju glasa. Zanimljivo je da su nas samoinicijativno reklamirali i objavljivali ljudi koje nismo kontaktirali, koje i ne znamo; iz Brazila, Indonezije, Italije i slično. Što se tiče velikih medijskih kuća koje se bave metal muzikom, tu bez ozbiljnog keša i bez posredstva poznatih izdavačkih kuća, nemaš šta da tražiš. Zato se na Blabbermouth i sličnim portalima može pročitati sve o digestivnom traktu Lars Urlicha, ali se ne može naći nikakav info o novom bendu. Veliki igrači idu na zicer, publika je spremna da to proguta i to je biznis.

“Internet je doprineo rastu kritičkog stava, ali ne onog konstruktivnog, te se danas ljudi više bave traženjem mane nego uživanjem”

Promocija je danas poprilično drugačija u odnosu na ranije godine. Društvene mreže sasvim su zamenile i praktično obesmislile bilo kakvo reklamiranje u tradicionalnim medijima. Kako se vi snalazite u svemu tome, koliko ste posvećeni promociji albuma i benda, i koje kanale za promovisanje koristite? Ili što bi rekao stanoviti marketing “stručnjak” u onom jednom videu – bustujete li faking postove? (smeh)

– Nadovezao bih se i rekao da je danas sve obesmišljeno. Socijalne mreže su zlo jer su u osnovi promenile vrednosni sistem čoveka, preselile ga u izmišljen, zauzet svet u kome se nešto dešava a on to plaća pravim parama. Za mene je to vrlo bliska inkarnacija dela braće Wachowski. Ipak, koliko god mislim da je to glupost, nametnuto je kao obaveza, te hteo to ili ne, moraš da se uhvatiš u to kolo. Trudimo se da koliko toliko redovno pišemo nešto smisleno na Facebooku i Twitteru, a ne da gušimo sa slikama mačaka ili svojim obedima (smeh). Uradili smo nekoliko lyrics videa koji su dostupni na YouTubeu i sve je to u etru, visi tamo negde u nadi da će nekome skrenuti pažnju na album, ali ne da bi dobili lajk nego da bi neko seo i poslušao album, te se zamislio nad pričom koja je iza njega. Lično ne verujem u koorelaciju između broja lajkova, pregleda i stvarnog interesovanja za stvar, jer iako su ljudi ubeđeni da je to valuta, taj broj ne znači apsolutno ništa.

Prog metal made in Serbia

Interesuju li se ljudi danas za tradicionalni progressive metal, i da li vam “made in Serbia” pečat pomaže ili odmaže?

– Želim da verujem da svi oni koji zaista slušaju muziku koju stvaramo ne pate od bremena granica, etikecija i sličnog. Želim da verujem da nekome tamo nije bitno odakle je bend isto kao što meni, kao velikom fanu muzike, nije bitno poreklo benda. Generalno, muzika i ukus ljudi se menjaju, i stvar je jednostavna: ili želiš da budeš neko ko se povija i prati mainstream / muze istu foru već tri decenije ili želiš da radiš onakako kako osećaš i eksperimentišeš. Progressive metal (rock) je zahtevan pravac i stavlja slušaoca na iskušenje, zahtevajući strpljenje i vreme. Ideja progresije jeste stalno ispitivanje novih formi, bilo da pričamo o ritmu, harmoniji, melodiji, atmosferi ili tekstovima, a to automatski znači da ne može da bude mainstream. Hteli mi da priznamo ili ne, svi ljudi, dakle i metalci, žele da se zabave. Zato će standardni heavy / thrash bendovi koji imaju gruv u koji lakše uđeš dok cirkaš pivo uvek biti popularniji od onih koji zahtevaju fokus i investiciju u slušanje. Da se razumemo, ovde nema mesta muzičkom snobizmu, i ja ne mislim da je jedna ili druga muzika bolja ili lošija zbog svoje kompleksnosti. I sam imam dane kad ne mogu da svarim ništa više od Saxona (smeh).

Odlučili ste se za konceptualni album, a ideja je došla iz jedne pesme vašeg bratskog benda, Burning Circle. Objasni ukratko našim čitaocima o čemu su tekstovi na albumu…

– Izbor konceptualnog albuma je bio jasan od samog starta i nadam se da će to ostati imperativ naše muzike. Zašto? Jednostavno, konceptualni album zahteva pomno bavljenje tematikom i idejom, koju moraš da razradiš da ne bi ispao smešan. Studioznijim bavljenjem temom dolaziš u priliku da iznedriš nešto vrednije i bitnije a to su oni genijalni momenti koje možeš čuti na skoro svakom konceptualnom albumu. Pre nego što smo se tematski odlučili za priču sa Fragility puno smo diskutovali o tome šta želimo da ispričamo na albumu. Generalno smo usvojili “agendu” ideja i tema koje želimo da obrađujemo, a onda je izašao EP Aral Sea benda Burning Circle sa istoimenom pesmom (otkriću tajnu: to je pesma na koju sam zaista ljubomoran i koju bih voleo da sam potpisao jer mislim da je najbolja metal stvar ikada napisana u Srbiji). Logično da sam se zainteresovao za pozadinu priče i tada se otvorilo jedno novo poglavlje. Sale je predložio da probamo da razradimo temu sa njihovog EP-a što smo naravno usvojili i dobili odličan koncept u koji smo ugradili ideje koje smo imali ranije. Album je fiktivna priča o čoveku koji je poreklom iz oblasti Aralskog mora koje je tokom 60-tih godina prošlog veka suludom idejom vlade SSSR-a isušeno, te je izazvana jedna od najvećih ekoloških katastrofa. Čitava regija je opustošena, stotine hiljada ljudi je moralo da se iseli, izmeni drevni način života, a o biljnom i životinjskom svetu koji je stradao da ne pričamo. Uglavnom, junak priče, što na omotu albuma sedi na olupini broda nasukanog u pustinjski pesak i gleda industrijski svet u daljini, se već nalazi u zapadnom svetu (možemo pretpostaviti da je to SAD kao najveći kapitalistički sistem, ali nije nužno da bude). Akter se sreće sa svim teskobama zapadnog sveta koje verovatno ostali koji su tu generacijama ne primećuju, ali on kao neko sa strane je itekako svestan stvari kao izrabljivanje, korupcija uvijena u ekonomiju, kult ličnosti vođe, poremećaj društvenih vrednosti, itd. On zapravo shvata da je razlika između sveta iz kog je pobegao i sveta u koji je pobegao užasno mala i svodi se na forme. Akter se u svojim mislima vraća u svoje detinjstvo, u oblast Aralskog mora gde u netaknutoj prirodi, daleko od sveta i civilizacije shvata da je sve ovo što imamo kao vrsta užasno krhko i lomljivo, te da će svaki sistem na kraju pokleknuti i propasti.

Konceptualni albumi nisu toliko česti, ali ni retkost u metal vodama. Da li takav pristup tekstovima vidiš kao plus u smislu pridobijanja slušalaca, ili bi to ipak mogao biti otežavajući faktor, jer je reč o debi albumu, a i ljudi se sve manje fokusiraju i koncentrišu, ne samo na muziku, nego na sve segmente života…

– Za mene je konceptualni album prilika da ispričaš nešto više i da maksimalno iskoristiš dati format. Kako će to da utiče na slušaoca, zapravo na njegovo intresovanje, teško je reći. Onaj ko nema afinitet da sluša tako nešto svakako neće slušati, a dokaz tome jesu daleko veći albumi koji nisu nužno i najslušanija dela. Ipak, meni je drago da postoji kakva takva sloboda i da je danas, mnogo više nego ikada ranije, svako slobodan (ali i odgovoran) za način kako će da troši svoje vreme. Svakome je dostupno bukvalno sve, svo znanje i dostignuće ovog sveta i svako uzima koliko želi. Svi imamo iste šanse za uspeh i napredak, tako da je sada zaista stvar svakog pojedinca kako će da troši svoje vreme i kako će angažovati svoj mozak.

Asymmetry

Uživo ste nastupali svega nekoliko puta. Da li ste uopšte u prilici da svirate sada, znajući da su neki članovi i van zemlje, i generalno, da li te više ispunjava studijski rad ili bina?

– Nastupanje je skupa rabota. Pre svega u vremenu i trudu da se to organizuje i pripremi kako treba, ali i novcu, jer probe koštaju a ni  oprema nije zanemarljiva stavka. Budući da sam vrlo praktična osoba, uvek volim da sagledam sve aspekte. Nije problem da se svira i svaki dan, ali je ključno pitanje: kome i zašto. Mi ne sviramo obrade Maidena i Metallice, mi se kao bend bavimo autorskim radom a za to je, ispostavilo se, malo interesovanja. Što se tiče drugog dela pitanja, to su dva potpuno odvojena sveta. Čak su način sviranja i aspekti o kojima moraš da vodiš računa potpuno različiti, te ja to gledam kao zasebne discipline. Voleo bih da imam više “binskog” staža pa da mogu da o tome detaljnije pričam. U svakom slučaju, oba “sveta” su drugačija i postavljaju različite izazove pred izvođače.

Koji koncert ti je ostao u najlepšem sećanju i kakvi su vam budući planovi po tom pitanju? U najavi je i koncert sa grčkim prog sastavima Poem i Until Rain 13. maja u Beogradu…

– Budući da smo zapravo imali samo dva nastupa, nije baš teško odlučiti se (smeh). Verovatno će mi zauvek ostati u sećanju koncert kada smo binu delili sa velikim Fates Warning čiji smo svi od reda fanovi a da stvar bude još bolja, legendarni Ian Parry je bio gostujući vokal bendu Headless koje je bio podrška, te smo sa tim velikim čovekom proveli neko vreme i razgovarali. Zaista je velika stvar da bekstejdž deliš sa ljudima čiji rad pratiš dvadeset ili više godina. Dobri ljudi iz Mjolnir Productiona su nas ponovo pozvali i još jednom nam ukazali čast i priliku da sviramo kao podrška afirmisanijim prog bendovima. Ovom prilikom pozivam metalce da ustanu od kompa/telefona, siđu sa Facebooka i dođu na koncert. Što se nas tiče, sviraćemo dobar deo albuma i naravno, nešto sa EP-a.

Svedoci smo da se iz prog metala tokom godina izrodio pravac poznat kao djent. Koliko ti djent ima smisla kao žanr, odnosno, vidiš li ga kao logičnu evoluciju progressive metala za novo doba, ili je to nešto sasvim deseto i nema mnogo veze sa ovom pričom?

– Znaš kako, evolucija nije nužno nešto što mora da nam se dopadne. Sa druge strane, ja bih djent radije nazvao jednom od mogućnosti u koji se razvio prog metal. Mislim da su popularizaciji djenta kao pravca doprinele izdavačke kuće čiji je krajnji cilj (kao i svake firme) profit, te su u novoj formi videli mogućnost da se biznis nastavi. Metal muzika je, hteli da priznamo to ili ne, više puta u svojoj istoriji zapadala u krize i kada se tako nešto desi, nove forme se pojave i povuku celu priču. Ne kažem da je djent taj “spasilac” metala, ali je činjenica da je vrlo aktuelan. Ono što se meni lično ne dopada kod djenta je odsustvo muzikalnosti i smisla, u velikom broju slučajeva. Iako je to tehnički vrlo precizna i zahtevna muzika, meni većina svega toga zvuči neartikulisano i sve mi se čini da ljudi koji iza toga stoje i ne znaju što su besni, već je to više kao moda i ispunjavanje neke puke forme. Ružno bi bilo nazvati pozerisanjem čitav jedan pravac, te generalizovati ko zna koliko bendova, ali lično mislim da je veliki broj izvođača upravo konfekcija, bez dubljeg smisla i poente. Meni lično mnogo toga zvuči isto kao MTV sranja samo što umesto nekog debilnog sinta ili sempla imaju distorziranu dropovanu gitaru sa 9 žica. Ipak, evidentno je da je djent zajednica prilično povezana i organizovana i da se ti ljude drže na okupu, te da se sami izvođači, ali i fanovi trude da budu jedni drugima podrška i mislim da tu leži najveća snaga tog pokreta.

Asymmetry - Zoran Perin

Zoran Perin

Ono što je meni lično najzanimljivije vezano za djent je to da je pravac poprilično mainstream i generalno vrlo dobro prihvaćen na Zapadu, a muzičari iz tih bendova neretko govore da su odrasli na najvećim progressive metal imenima. Kako sad objasniti to da je djent toliko popularan, a progressive metal praktično nikad nije ni bio, izuzev nekoliko primera, poput Dream Theatera ili Queensrychea?

– Mislim da je trenutno mainstream zato što se u njega ulaže, nema tu mnogo filozofije. Pored toga, prisutan je i to je sadašnjost nekih današnjih klinaca. Ti i ja smo odrastali u neko drugo vreme i konzumirali ono što je tada bilo mainstream. Seti se samo grunge pokreta. Meni su i dalje Alice In Chains i Pearl Jam neki od omiljenih bendova a siguran sam da su tadašnji matoriji fanovi metala (kao mi sada) verovali da je to glupost i držali se Helloweena, Iron Maidena, Judas Priesta… Vreme će dati odgovor na ovo pitanje i za nekih 20 godina ćemo moći da sagledamo važnost i uticaj tog (pod)žanra. Što se tiče konstatcije da tradicionalni prog metal nikada nije bio mainstream, o tome smo pričali iznad. Uz sve navedeno što sam rekao, dodao bih i činjenicu da je progressive metal žanr koji je jako raznovrstan i koji često obuhvata mnogo različitih muzičkih formi. U toj situaciji bendovi dolaze u poziciju “ničije zemlje” odnosno ne pripadaju nijednoj grupaciji, pa nisu dovoljno “true” da im se priklone poklonici heavy ili thrash zvuka, nisu dovoljno agresivni i tvrdi da privole fanove ekstremnijih žanrova, nisu dovoljno komercijalni da budu radijski hit, itd. Djent je uspeo da na korenima tradicionalnih prog metal bendova izgradi formu koja je očigledno prijemčiva današnjim fanovima i da uprosti i suzi svoj izraz, te pronađe svoju ciljnu grupu. Kažem uprosti, jer verujem da osim zeznutih ritmova i poliritmije u djentu nema preterane progresije niti inovacija i gomila bendova zvuči generički.

“Djent je uspeo da na korenima tradicionalnih prog metal bendova izgradi formu koja je očigledno prijemčiva današnjim fanovima i da uprosti i suzi svoj izraz, te pronađe svoju ciljnu grupu”

Ti si dugi niz godina aktivan i kao novinar Nocturne Magazina, te si samim tim upućen u aktuelnu metal scenu. Koje bendove bi izdvojio kao favorite danas, i generalno, šta vrtiš u playeru ovih dana?

– Interesantno je koliko je zapravo rock scena u Srbiji velika i brojna. Na sceni se u poslednjih deset godina pojavilo jako mnogo ozbiljnih bednova koji rade i stvaraju. Problem scene nisu bendovi, i ja taj stav često zastupam, već publika koja nije spremna za iste. Prvenstveno, nije spremna da podrži bend. Ne pričam o podršci u smislu lajkovanja po Facebooku, od toga niko nema ništa. Podrška u smislu istinskog interesovanja za rad benda. Neretko se ti fanovi toliko detaljno bave nekim bendovima iz inostranstva, ali nemaju nikakvo interesovanje da se bar malo udube u rad nekog benda odavde, jer je početno stanovište da su naši bendovi lošiji. U ovom zadnjem ima delimične istine (ali ne i opravdanja za slušaoce), jer nijedan bend odavde ne može da uloži u ozbiljniju produkciju što naravno rezultira da albumi odavde retko mogu da pariraju delima kolega iz inostranstva. I tu upadamo u začarani krug iz kog izgleda nema izlaza. I pored objektivnih poteškoća, veliki je broj bendova koji rade, grizu, prave nešto: Infest, In From The Cold, Alitor, Superhammer, Forever Storm, Downstroy, The Stone, Claymorean, Numenor, Jenner… da ne nabrajam dalje, dugačak je spisak. Lično mislim da je jedan od najozbiljijih bendova na sceni danas Trigger i to je ujedno odgovor na pitanje šta od domaćih bendova najviše slušam ovih dana.

Nesumnjivo kada je o progressive pravcu reč, David Maxim Micić postigao je skoro nemoguće – ogromnu popularnost širom sveta, prodaje svoja izdanja u velikim tiražima, ima skoro milionske preglede na YouTubeu, ide na turneje… Da li ti se sviđa muzika koju pravi?

– Izuzetno poštujem Davida i čudo koje je napravio. Da se razumemo, ne mislim da je to čudo palo sa neba, nego je on puno toga uložio i sada mu se uloženo vraća. Mislim da su za njegov uspeh zaslužni (pored nespornog talenta i umešnosti) momenat iIi trend u kome se on jako dobro snašao. Već smo iznad pričali o djentu i celom tom pokretu i mislim da se David tu negde obreo u pravom momentu. Neosporno je da je njegova muzika zanimljiva i intrigantna a da je on kao jedinka, solo autor, nekako bliži modelu samoće kome svako danas stremi. Uz to, on je na odličan način prihvatio i iskoristio internet i socijalne mreže, te iskoristio šansu da se poveže i zaniteresuje veliki broj ljudi. Deo koji mi se u toj priči ne dopada je to što ja ne mogu da se povežem sa tom muzikom na nekom dubljem nivou. Verovatno je razlog tome što su to drugačije sfere koje on muzikom istražuje i koje se ne susreću sa mojim interesovanjima. Jbga, moji koreni su pre svega u heavy, hard rock, death i grunge zvuku, tako da meni treba određena doza agresije i prljavštine da me zvekne i zainteresuje (smeh).

Zoki, hvala ti na ovom razgovoru. Puno sreće u budućem radu!

– Hvala tebi, Laki. Hvala na energiji i trudu koje ulažeš u podršku sceni. Mislim da je SMP jedan od najvažnijih medija na ex-YU prostoru i neverovatno je da nakon ovoliko godina još uvek funkcionišete. Svaka vam čast!