Suludi koncertni tempo proleća se nastavlja, a sledeća stanica naših putešestvija je drugi deo najavljenog sympho metal trojstva u režiji naših starih znalaca, Hengtajma. Prvi deo ove skupine pripao je trijumfu (relativno) mlađih zvezda Myrath na našem terenu, a sada se vraćamo samim korenima sympho gothic zvuka u režiji čuvenog Mortena Velanda i njegovog projekta Sirenia, koji na ovoj turneji proslavlja 25 godina aktivnog rada.
-
- Nastupili: Sirenia + Meteora
- Lokacija: Zappa Barka, Beograd
- Datum: 04.05.2026.
- Tekst: Slobodan Trifunović
- Foto: Adam Drvenica
Verovatno svi zainteresovani već znaju priču kako je Morten svojim radom u Tristania postavio jedan od kamena temeljaca „beauty and the beast“ koncepta u gothic metalu, koji su posle neumorno eksploatisale na stotine bendova, te je nakon neugodnog završetka saradnje s bendom osnovao Sireniu, koju predvodi i dan-danas. Ruku na srce, za mene je Sirenia odavno izgubila albumsku privlačnost, ali najava setliste koja će se oslanjati isključivo na zlatni period benda, što će reći prva četiri albuma, uz mali izlet u sadašnjost s dve nove pesme, bar mene je navela da se uputim ka Zappa Barci, sada već standardnom poprištu ovakvih događaja.
Nažalost, mora se priznati da poseta nije bila naročito sjajna; možda nekih (po slobodnoj proceni) 250 duša došlo je da proveri da li Sirenia ima još snage u sebi, što se može objasniti gustim koncertnim rasporedom, ali možda i činjenicom da je Morten ipak odavno prošao svoj kreativni zenit.
Čast da otvore događaj i pripreme publiku za glavni bend imali su Mađari Meteora, koji ispunjavaju sve klišee sympho žanra u kome se svesno kreću i, naravno, ponešto su „pozajmili“ od gospodina koji je nastupio posle njih. Što će reći – ženski visoki vokal, muški grubi koji izvodi čovek koji neodoljivo liči na Tonyja Kakka, a muzika se uglavnom kreće u dimenziji starih Nightwish, uz poneki stariji Tristania/Sirenia momenat da „zamasti“ celu priču. Korektna izvedba i prijem, ali mora se reći da ovakvih bendova ima na sve strane planete, te da iskreno čisto sumnjam da će posle 15 godina aktivnog rada načiniti neko kvalitativno čudo koje će ih izdvojiti od proseka u kome plivaju.
Meteora završava svoje na vreme i sledi kašnjenje od skoro pola sata, što uopšte nije svojstveno za Hengtajm događaje, i konačno na scenu stupa glavni bend. Sirenia otpočinje koncert tamo gde je sve i krenulo pre 25 godina, sa prve dve numere „Meridian“ i „Sister Nightfall“ sa čuvenog prvenca At Sixes and Sevens, ali meni odmah upada u oči čudna postavka na bini. Naime, pored, naravno, Mortena na gitari i growl vokalima, tu su Nils Courbaron na gitari i clean vokalima i session bubnjar Tadeusz Rieckmann, a ubrzo se ekipi pridružuje i pevačica sa najvećim stažom u bendu, Emmanuelle Zoldan (Sirenia je u početku bila poznata po čestim promenama na ovoj poziciji, na prva četiri albuma svaki put bila je druga pevačica). Naravno, horske i orkestralne deonice išle su sa matrice, ali od basa i klavijatura ni traga na bini, iako se sve vreme uredno čuju sa matrice, što me je iskreno i iznenadilo. Teško mi je da poverujem da bend ovakvog statusa nema te članove u postavi za turneju, koji bi dali dodatnu punoću zvuku i ozbiljnost celoj slici.
No, Morten je neko ko, nekim čudom, voli izvesnu dozu sintetike u zvuku, jer je, recimo, lično programirao bubnjeve na većini Sirenia albuma. Meni se to, recimo, ne dopada, ali gazda sam bira šta želi u zvučnoj slici, te je takav pristup donekle i formirao celokupan stil kojim se bavi sve ove godine. Da li zbog takve krnje postave ili činjenice da Sirenia nije preterano aktivna uživo, sam bend emituje statičnu sliku na bini, osim Emmanuelle, koja se trudi koliko-toliko da animira publiku ispred sebe. Jednostavno je očigledno da Sirenia nije uigran live bend, a za tu tvrdnju dovoljno je uporediti ovaj nastup s nedavnim nastupom pomenutih Myrath, koji su pravi šoumeni i aktivan bend na turnejama, što svakako nosi dodatne poene i angažuje publiku u celom iskustvu.
Posle nove numere „Nightside of Eden“, koja najavljuje novi album i simplifikaciju zvuka Sirenije, do kraja se ređaju stare pesme, od kojih se čini da publika bolje reaguje na one sa Nine Destinies and a Downfall i The 13th Floor, koji su svojevremeno označili Mortenov prelazak u vode nešto standardnijih struktura pesama i jasnih strofa i refrena. Emmanuelle nam otkriva da ovaj nastup za nju ima posebnu težinu jer su joj roditelji poreklom iz Srbije, što je svakako bio zanimljiv detalj za dodatno pridobijanje publike.
Ređaju se i dalje stare numere; „Callous Eyes“ je bio u prvom delu koncerta još jedan skok u sadašnje doba, i Sirenia svira svoje isprogramirano, kao i deonice sa matrice – pa kome se svidi. Reakcija publike i nije bila loša, ruku na srce, ali pomenuti pomalo mehanički stav kojim bend odiše (osim pevačice) ipak odnosi poene u uživo okruženju. Kraj uz najveće hitove „My Mind’s Eye“ i „The Other Side“, i za bis „The Path to Decay“, i to bi bilo to.
Moram reći da, uprkos setlisti koja ne bi mogla da bude bolja za mene i zadovoljstvu da se sve te stare, izvrsne pesme čuju uživo sa sjajnim novim ženskim vokalom, ipak ostaju zamerke na postavku benda u binskom okruženju i statičnu mehanizaciju. Morten se pomerao na bini samo da se dohvati mikrofona za svoje deonice i limenke piva u međuvremenu koja zna da asocira na odrađivanje nastupa.
Svakako plus u Hengtajm knjizi za dovođenje ovakvog imena koje se retko viđa uživo (meni je, bar, to bio prvi put), a videćemo kako će veliki Kamelot krajem godine zatvoriti ovu sympho metal trilogiju.
