Vladimir Uzelac Vermis svoju karijeru započeo je krajem 2000. sa pančevačkim black metal sastavom All My Sins, sa kojima je od pre dve godine ponovo aktivan. Pod raznim pseudonimima diskografski je bio aktivan u bendovima različitih profila, poput Dead Shell of Universe, Bethor, na kratko i kragujevačkog Triumfalla, a u periodu od 2010. do 2015 godine kao vokal i gitarista grčkog sastava Kawir objavljuje nekoliko izdanja. Sledeću godinu proveo je i kao basista ruskog sastava Ulvdalir. Pored pomenutog All My Sinsa, sa kojim je za ovu godinu spremio novo izdanje, V je aktivan član Terrorhammera čiji je i osnivač, potpisan pod pseudonimom Pentagramator The Helltyrant.

Tri najbolja srpska metal izdanja i zašto?

– Srpska metal scena stara je skoro, pa malo više nego li i savremena srpska državnost. Izuzeci su naravno uvek prisutni. Društvena zbivanja u poslednjoj dekadi 20-og veka zamalo su istisnuli svu metal kulturu sa ovih prostora i praktično joj razorili kontinuitet sa jugoslovenskom scenom. Stoga je iz današnje perspektive gledano, domaća scena poprilično mlada u poređenju sa ostalim evropskim i svetskim „tradicijama“. U tom smislu, postoji određeni zaostatak u odnosu na ono što se dešava u centru svetske scene na koji se, siguran sam, dobar deo domaćih bendova ugleda. Za tako nešto zaslužan je niz razloga, među kojima je, naravno, i lična odgovornost bendova i publike, no ne i isključivo. Bez obzira na sve, kvalitet na domaćoj sceni je, naravno, moguće pronaći, a pri tom sastaviti i listu od samo tri omiljena albuma – ne i toliko zahvalan zadatak, jer po mojem ličnom samorazumevanju, tolika lista neće dati dovoljno realnu sliku o izdanjima koja cenim na domaćoj sceni. U svakom slučaju, određenim načinom odabira listu sam zaključio na tri imena koja nisam nužno poređao po nekom redu ili hijerarhiji.

May Result – Tmina (CCP/Awaken/Bestial, 2001.) – recenzija

Naziv albuma koji sasvim odgovara atmosferi ovog izdanja. Nastavljajući svoj razvoj dalje sve više u smeru black metala, bend se još uvek nije kompletno rešio svojih death metal korena. Oni naravno ovde nisu dominantni, jer je May Result već na prošlom izdanju sebe definisao kao primarno black metal sastav, no zajedno sa maglovitim zvucima klavijatura i dobrim vokalom (naročito Gladovim cleanom), oni grade unikatnu black/death atmosferu koju sam retko sretao na drugim mestima. Neophodno je pomenuti i jako solidnu, nadasve kreativnu ritam sekciju u rukama bubnjara Ilije koja je takođe jedan od ključnih elemenata ovakvog zvuka. Naposletku, tu je pomalo mutnija produkcija, za koju ne znam da li je sa jasnom namerom tako urađena, ali koja na sasvim odgovarajući način nadalje zaokružuje tu mističnu i mračnu sliku ovog izdanja.

Psychoparadox – Through the Labyrinths of Sleeping Galaxy (Energy, 1997/Rock Express, 2003.) – recenzija

Posle ne toliko uzbudljivog debi albuma, utisak je da Brankovići sve više počinju slušati skandinavski metal i bend se prirodno okreće u tom smeru. Ako je na prvom albumu bila neverovatna činjenica da je Srđan Branković tada imao 14 godina, na drugom je fascinantno kakve je pesme on napisao sa svojih 15 godina, pošto je zajedno sa bratom i ostatkom benda ovde već ozbiljno bio uključen u autorski rad. Skandinavski death metal ranih 90-ih sa mnoštvom dobrih ideja zrelo spojen sa dozom švedskog black metala koji je u to vreme bio u poodmakloj ekspanziji. Sa druge strane, tu je produkcija koja uopšte nije dovoljno adekvatna za zvuk ovog tipa i tehnički nivo sviranja koji nije baš na savršenom stupnju, ali  Through the Labyrinths… je jedan od onih retkih albuma na kojima stvaralački kvalitet uspeva da nadomesti sve njegove nedostatke. Psychoparadox i Brankovići su posle ovog izdanja nastavili svoj put u nekom drugom smeru koji toliko ne odgovara mom senzibilitetu i shvatanju muzike, no ovaj album ostaje kao svedočanstvo o sjajnim prostranstvima i ambijentima muzike kojima se s vremena na vreme rado vraćam.

Bethor – Potonja (Rock Express, 2006./Jesboligakurac, 2017.) – recenzija

Uh, dobro se sećam kada sam prvi put čuo jednu stvar sa ovog albuma. Mikica i ja smo u prošlosti već imali jedan neuspešan pokušaj da zasviramo zajedno, ali smo nastavili da se družimo i jednom je prilikom dolazeći kod mene u Pančevo doneo da preslušamo par pesama sa izdanja koje priprema. Pamtim da sam prvo bio skroz zbunjen kada se iz zvučnika obrušila ta lavina rastrojenih zvukova. I zaista, nikada nisam očekivao da ću čuti materijal koji je tako ukleto haotičan i da iz njega izvire tolika blasfemija i agresija. Uroš siluje svet grindcore blastovima, thrashy gitare sa rifovima i solažama od kojih uši krvare, a oči ispadaju. Bethor svojim vokalom raskrštava sve živo i neživo i proklinje u večni bezdan, jedno neverovatno iskustvo. Album koji kod ljudi izaziva isključivo oprečna mišljenja, činjenica je koja govori u prilog njegove posebnosti. Sumnjam da će Mikica ikada uspeti da nadmaši bizarnost i silinu ovakvog izdanja, mada mu to pošto-poto i ne bi trebao biti cilj već bi nastavak trebalo ostvariti u drugačijoj formi, što je i bio slučaj kada smo posle ovog materijala, iz drugog pokušaja, konačno zasvirali zajedno.

Komentari