Jelena Dobrić je pevačica tunižanskog metal sastava Persona, kog smo vam predstavili kroz recenziju debi albuma Elusive Reflections te intervju sa Jelenom koji, ako već niste, možete da pročitate ovde. Jelena je rođena u Zaječaru gde je već sa četiri godine počela da peva i svira klavir. Do 12 godine pevala je u dečjem horu koji je vodio njen otac. Iako joj je muzičko školovanje bazirano na klasičnoj muzici, uvek je bila otvorena ka drugim muzičkim žanrovima, te se preko bendova kao što su Kamelot, Rhapsody, Dream Theater, Symphony X i Nightwish “navukla” na metal. Prve pesme počela je da komponuje u srednjoj muzičkoj školi i na muzičkoj akademiji. U periodu od 2001. do 2004. bila je pevačica beogradskog progressive metal sastava Inumbro, koji se (nažalost) raspao pre nego što je ekipa uspela da objavi bilo kakav konkretniji materijal. U Tunis je preselila 2011. godine, gde je sa gitaristom Melik Melek Khelifom osnovala bend Persona. Persona trenutno nastupa uživo promovišući debi album, i priprema novi materijal koji bi trebao biti objavljen tokom godine.

Tri najbolja srpska metal izdanja i zašto?

– Veliki pozdrav SMP-ovcima i hvala na pozivu za TOP3! Uz sve obaveze oko sopstvenog benda i činjenicu da ne živim na našim prostorima već nekoliko godina, nažalost nisam baš aktivno pratila srpsku metal scenu u poslednje vreme. Stoga možda neću biti baš najobjektivnija jer nemam uvid u celokupnu situaciju i dosta toga sam zaboravila, ali evo:

Asymmetry – Fragility (Miner, 2017) – recenzija

Ovaj bend sam otkrila baš zahvaljujući mom dragom prijatelju Nebojši Lakiću (hvala, Nebojša! 😀 – I drugi put 😉 – prim.ur.) i postala fan istog trenutka! Pored toga što je u pitanju moj omiljeni prog/power žanr sa fantastičnim i moćnim vokalom, ovaj album ima fenomenalnu priču i tekstove, muzički je zaista odlično realizovan i uživala sam u svakom momentu. Omiljena pesma: „Towards Utopia“.

Destiny Potato – LUN (Samoizdanje, 2014) – recenzija

Veliki sam fan svih projekata Davida Maxima Micića, uključujući i Destiny Potato. Obožavam Aleksandrin vokal, a isto tako i originalan način na koji je djent žanr ovde „upakovan“ zahvaljujući Davidovim kompozitorskim veštinama (generalno baš i ne volim tipičan djent zvuk). Muzički raznoliko i puno energije. Omiljena pesma: „Addict“.

David Maxim Micić – BILO 3.0 (Samoizdanje, 2013)

BILO 3.0 još uvek slušam najčešće od svih Davidovih solo radova jer obožvavam atmosferu. Prvi track „Everything’s fine“ je jednostavno magičan, a svaki sledeći donosi nova uzbudljiva raspoloženja. Gosti na albumu su svojim muzičkim identitetom još više doprineli originalnosti svake numere, naročito moj apsolutno omiljeni muški vokal sa naših prostora, Vladimir Lalić. Omiljene pesme: „Smile“ i „Daydreamers“.

Komentari