Snimak je reprezentativan a produkcija, za razliku od mnogih neafirmisanih bendova, na odličnom nivou

  • Žanr: Death / Black Metal
  • Izdavač: Silent Scream Records, 2012.
  • Web: Facebook
  • Pišu: Nikola Nikolić, Marko Sinadinović

Svedoci smo sve veće ekspanzije melodic black/death metal bendova, i to ne samo na ovim prostorima, već i širom Evrope, pa i sveta. Takođe smo svedoci da bendovi koji se pojavljuju postaju sve manje inovativni, pa se najčešće sve zasniva na pokušaju skupljanja poena na račun stare slave koju je Jon Nodtveidt ostavio iza sebe.

Paimonia je nastala 2011. godine, kao projekat mladog Bojana Vukomana, tada gitariste symphonic metal benda DreamEpic a sada basiste Bane-a, kao želja da se iskaže u muzici koju nije svirao sa matičnim bendom. Ubrzo je bend upotpunio Khargash (Obscured, Bane), pa je snimanje EP-a moglo da počne krajem 2011. godine.

Za naše prostore, ovakvih bendova i nema previše, ako izuzmemo Bane, koji već nadaleko kupi plodove svoga rada. Elem, pesme su interesantnije nego što sam zapravo mislio da će biti, iako se oseća uticaj švedskog black metala devedesetih godina, i to poprilično jak uticaj. Poznavaoci žanra će prepoznati uticaje Lord Beliala, Unanimateda, ali i naravno, Dissectiona. Gitarske deonice poprilično podsećaju na Dissection, što je glavna mana ovog EP-a. Uprkos tome, ne treba zanemariti da je sve odlično odsvirano, snimak je dovoljno reprezentativan i da je produkcija, za razliku od mnogih neafirmisanih bendova i prvih snimaka, na odličnom nivou.

Khargashovog vokala se možemo setiti sa Bane albuma Chaos, Darkness & Emptiness. Jako dobar scream, jako fin growl – u nekim trenucima, njegov raspon vokala podseća me čak na Peter Tagtgrena, jer je sposoban da svaki deo pesme iznese na svoj način i pravi brze prelaze iz dubokog growla, u veoma visok scream, toliko da se koža ježi.

„Salvation Forlorn“ i „The Prophet of Hypocrisy“ su pesme kakve sam i očekivao – melodične, čvrste, postoji u njima utkana emocija koja se samo može prepoznati u ovom žanru, i retko gde drugde. Cover pesma „Frozen“ Dissectiona je slaba tačka ovog EP-a, jer mislim da i u autorskim pesmama ima previše Dissection zvuka, previše tog štofa Švedske 90ih, pa stoga bih rekao da je krajnje nepotrebna, izuzimavši da je pesma pošteno odrađena.

„Outro“ sa izdanja me je oduševio, akustični outro na ovakvom izdanju, a koji je (kako smo kasnije saznali) nastao čisto da se popuni mesto, pokazuje pravu emociju ovog EP-a, ta prijatna hladnoća koja mami san…. sjajno.

Na kraju, moramo istaći ono što mnogima smeta, rak ranu mnogih bendova – kucani bubnjevi. Iako na ovom EP-u zvuče realistično koliko se može, opet se da prepoznati taj zvuk koji para uši, a jako je karakterističan za mlade bendove iz Srbije koji imaju probleme sa pronalaženjem članova na svojim počecima. No, ritmički je sve to jako dobro urađeno, a bubnjevi nisu previše jednolični, kakvi obično mogu da budu kada se koristi softver umesto živog bića.

Sve u svemu, novi doprinos za našu scenu iz Novog Sada. S obzirom na to da je ovo proizvod samo dva mlada čoveka, mislim da mu se ne može pripisati toliko mana koliko se obično pripisuje bendovima koji su lišeni pune postave benda. Svakako se moraju rešiti uticaja drugih bendova, jer ono što se traži u ovom svetu je originalnost (koje ima, ali ne dovoljno), a ne pokušaj oživljavanja slave nekog ko odavno nije među nama a predstavljao je uzor mnogima.

Spisak pesama:

1. Salvation Forlorn
2. The Prophet of Hypocrisy
3. Frozen (Dissection cover)
4. Outro

Komentari