Nakon dugih 11 godina od poslednjeg koncerta Judas Priesta u beogradskoj Areni, koji je ispratila veoma slaba posećenost, bend konačno uvrštava Beograd u sklopu svoje Fatekeepers turneje, a Ušće postaje epicentar metal dešavanja ove godine u Srbiji. Kako su organizatori zakucali i poslednji ekser u kovčeg koji se zove Beer Fest, ove godine se odlučuju za pokušaj organizacije nekoliko solo koncerata, a pokazaće se da čak ni bojkot organizatora, kao ni relativno kasno puštanje ulaznica u prodaju, neće doprineti lošoj posećenosti koncerta.
-
- Nastupili: Judas Priest + Jelusick
- Lokacija: Ušće, Beograd
- Datum: 12.08.2026.
- Tekst: Dejan Jevtić
- Foto: Igor Stanić
Judas Priest su, za razliku od mnogih drugih metal bendova, čak i nakon ozbiljne turbulencije u postavi benda i neverovatnih 50 godina postojanja, nastavili da i pod stare dane izbacuju izvanredne studijske albume, a tome svedoči i poslednji album. Invincible Shield je po prodaji uspeo da nadmaši čak i svog prethodnika, Firepower, a sam bend poslednjih godina na turnejama smelo rotira kako najnovije, tako i pesme koje gotovo nikada nisu svirali u celoj svojoj karijeri. Nama je zapala Fatekeepers turneja, koja se malo više fokusira na starije hitove, ali bend se potrudio da sa nekoliko pesama ispoštuje i novije albume koji nipošto ne manjkaju kvalitetom.
Naša ekipa se zaputila ka Ušću, a u nameri da vidimo bogove metala nije nas sprečio ni smrad koji se širio sa štandova Srpske napredne stranke, koji su bili postavljeni svuda po Novom Beogradu. Prisutne smo ostavili da u bunilu posmatraju reku metalaca dok preživljavaju bajate sendviče. Ipak, nećemo im zameriti, nisu najinteligentniji.
Kao predgrupa za koncerte u Puli, Beogradu i Budimpešti izabran je domaćoj publici prilično poznat bend, hrvatski Jelusick. Kako je bend relativno skoro nastupio u prepunoj Zappa Bazi, a sam Dino bio član Whitesnakea, bend stvarno nema potrebe preterano najavljivati. Svirka je trajala sat vremena, a bend je zvučao skroz utegnuto. Verujemo da će Dino veoma uskoro tek dosegnuti vrhunac svoje karijere.
Kako se polako približavao početak nastupa zvezda večeri, u vazduhu je počela da se oseća poprilična napetost. Mrak se polako spuštao, a broj prisutnih u publici definitivno je pokazivao brojku od 10.000, što se ispostavilo kao dosta impresivno ako uzmemo u obzir da je na prethodnom koncertu, čak i pored Helloweena kao predgrupe, bilo svega par hiljada ljudi. U tačno pet minuta do dvadeset časova sa razglasa se začula „War Pigs“, a prisutni su kolektivno pali u trans. Iz nekog razloga nije bila postavljena zavesa ispred same bine kao na svim prethodnim koncertima, ali bend čak i bez toga teatralno istupa na binu uz prve rifove „You’ve Got Another Thing Comin'“. Iako pesma definitivno nije idealan izbor za opener, uspela je da izvuče brojne reakcije iz prisutne publike. Set se odmah nastavlja suvim hitovima „Metal Gods“ i „Breaking the Law“, na kojoj je publika poprilično živnula.
Čak i pored činjenice da na bini, nažalost, više nije gitarski duo Tipton-Downing, mlađi naslednici besprekorno iznose sve deonice, a Andy Sneap se u poslednjih par godina još više vizuelno uklopio u stajling benda pustivši kosu. Odmah nakon jednog od najvećih hitova postaje evidentno da je na bini došlo do ozbiljnih problema. Ekrani koji su počeli da trepere odmah su ugašeni, bina je ostala u mraku, a bend se povukao. Na istu binu je nakon nekoliko minuta istupio izvesni gospodin koji je objasnio da imaju malih problema sa strujom, pošto publika to najverovatnije nije ni primetila. A odmah nakon toga usledio je i odgovor iste publike u vidu desetominutnog pozdravljanja predsednika, onako iskreno, iz srca. I stvarno sve može da se nekako razume, ali da na koncertu ove veličine dođe do takve gluposti, za to stvarno treba biti ekspert.
Gotovo sigurno svi imate tog jednog prijatelja za koga znate da, ako mu poverite bilo kakvu obavezu ili odgovornost oko organizacije ili planiranja, nešto sigurno ima da pođe po zlu jer je isti prijatelj potpuno nesposoban. E, pa taj prijatelj je u ovom slučaju Skymusic.
Počev od satnice koja gotovo da nije ni bila najavljena, kontakta sa medijima koji nije ni postojao, puštanja kvazinovinara koji iste te pozdrave predsedniku neće nigde ni spomenuti, obezbeđenja koje je bilo krajnje kritično i, na sve to, ovakvog amaterskog problema koji može da se desi samo na motoskupu u nekom selu. Ako ništa drugo, ljudi su mogli nekako da uđu na koncert i kupe osveženje jer su izbacili svoju aplikaciju za plaćanje iz upotrebe. Valjda su u poslednje tri godine shvatili da korišćenje iste baš i nije najpametnija ideja.
Svakako, svirka se nakon svega nastavila uz „The Ripper“, pesmu o Džeku Trboseku koju bend nije svirao još od vremena pre korone. Sledi i jedan od vrhunaca koncerta uz pesmu „The Sentinel“, a Halford ujedno ima i prvi ozbiljniji zadatak sa kojim mora da izađe na kraj. I iskreno, izneo ga je bez problema. Tempo je malo usporen da bi mogao da dođe do vazduha. Da se ne lažemo, takvu pesmu je problematično izvući i sa 45, a ne sa 75 godina, koliko je gospodin napunio svega par dana pre koncerta, tako da su bilo kakvi dalji komentari suvišni.
Svirka se nastavlja u nešto sporijem tempu i sledi jedina stvar sa albuma Point of Entry. „Desert Plains“, stvorena za kruzing po pustinjama Arizone, napravila je jako finu atmosferu i bend je ispoštovao jedan od prilično potcenjenih albuma. Konačno dolazi momenat i za nešto noviju eru benda. „Lightning Strike“ sa Firepowera jednom rečju uživo zvuči zlo.
Već tu postaje poprilično primetno koliko je publika statična. Uopšte nije na mestu gledati ljude koji su u osmoj deceniji života, putuju i sviraju gotovo svako veče, i to tek kako sviraju, a neko dva ili tri puta mlađi ne može da se udostoji da da aplauz. Pre nekoliko godina je isti taj Rob Halford nastupao dok je imao rak, a Richie Faulkner je na nastupu imao izliv krvi u grudni koš zbog pucanja aorte. Ljudi doslovno umiru pred nekim ko potpuno nezainteresovano sve posmatra. I možemo da kažemo da svako ko plati kartu treba da uživa u koncertu na svoj način, ali očigledno neke stvari ne doživljavamo na isti način.
Naredna pesma je bar malo prodrmala uspavani deo publike, pa je tako „Turbo Lover“ izmamila brdo telefona visoko u vazduhu. Slede „Steeler“ i „Delivering the Goods“, koje bend nikada, odnosno decenijama, nije svirao u Evropi. Činjenica da bend sa tolikim katalogom pesama posle više od 50 godina vadi pesme iz naftalina je za veoma veliki naklon. Vraćamo se na izvanredni Invincible Shield, sa kog je izveden prvi singl „Panic Attack“. Pesma je potpuno oduvala sve prisutne, kako zvučno, tako i vizuelno, a jedina šteta je što će ostati kao jedina izvedena pesma sa pomenutog albuma. Takođe, šteta je i što nije izvedeno više pesama sa Defenders of the Faith, s obzirom na naziv aktuelne turneje.
Sledi vanvremenski klasik „Victim of Changes“, koji je publika jako lepo prihvatila. Interesantno je da je bend pred nastup u Beogradu malo zarotirao setlistu, pa je tako umesto „Halls of Valhalla“ odsvirana „No Surrender“, hit sa pretposlednjeg albuma, što je jako lepa stvar jer se slogan konstantno koristi u Tiptonovoj fondaciji za Parkinsonovu bolest. Za kraj glavnog dela seta izabrana je kultna pesma, „Painkiller“, koja je ubedljivo najviše aktivirala publiku. Iako sama pesma uopšte ne zvuči najsjajnije, svirka ne bi bila ista bez nje.
Za bis su ostavljeni najveći hitovi, a očekivano je otvoren sa „Electric Eye“. Usledila je i „Hell Bent for Leather“, na kojoj je Halford morao da osedla kultnog Harleya, a ceo nastup je zaokružen sa „Living After Midnight“. Zvuk je bliže bini bio skroz pristojan, dok se publika u parteru žalila na probleme sa zvukom i vetar koji ga je nosio. Na samom kraju bend je poručio jedno jasno „The Priest will be back“, ali ako uzmemo u obzir godine koje gaze i prosečan broj godina koji bendu treba da se vrati na ove prostore, recimo samo da je upitno da li će do toga zaista i doći.
Bend je stvarno priredio izvanrednu svirku koja će se prepričavati. Jedina zamerka koja može da im se uputi jeste jako malo kontakta sa publikom, a ono što se i desilo bila je generična priča koja se vrti na svakom koncertu na turneji. I pored svega toga, najbitnije je da se koncert desio i da su neke mlađe generacije imale priliku da vide ove matorce. Ipak, na njima ostaje da ponosno nastave da nose metal zastavu.
