(FOTO) Judas Priest i Helloween u BG: Spektakl u polupraznoj Areni

Ovogodišnja postavka već tradicionalnog Belgrade Calling festivala ponovo je bila od interesa za metalce, jer je najavljeno da će prvo veče pripadati legendarnim Helloween i Judas Priest u pratnji makedonskih heavy metalaca Steel Temple. Nažalost, događaj je pre samog datuma održavanja dobio blago tmurnu notu, jer je prvobitno najavljen za Kalemegdan, zatim se zbog logističkih teškoća preselio na Ušće, da bi se na kraju odigrao u Areni. Da li je pravi razlog preteće loše vreme i teškoće održavanja kako organizatori tvrde ili slaba prodaja karata – što je verovatno imalo velikog udela – ostaje da se vidi, no u svakom slučaju, to ne bi trebalo ni da nas zanima preterano: koncert je održan, sad je sve iza nas, pa je red da kažemo koju o večeri kada su HM bogovi pohodili Beograd….

Nažalost, zbog gužve, ekipa SMP-a je ušla na sam kraj nastupa makedonske ekipe Steel Temple koji su svoju viziju rudimentarnog heavy metala prezentovali fanovima koji su se polako okupljali zbog glavnih bendova. Ruku na srce, iako publika nije bila preterano zainteresovana za ono što dolazi sa stejdža, Makedonci su se srčano trudili da opravdaju ukazano im poverenje da otvore ovakav događaj, pa im se zbog toga upisuju pozitivni poeni; u svakom slučaju, može se reći da su zvukom odgovarali zvezdama večeri, te napravili odgovarajući intro za ono što nas čeka.

Njihov nastup se iskoristio takođe za analiziranje popunjenosti Arene: fan pit solidno pun, parter i tribine sa luftom između posetilaca – sve u svemu neka najoptimističnija procena je da je bilo oko 5.000 ljudi, što je pomalo tužno imajući u vidu renome i kvalitet bendova u ponudi, no šta da se radi. Koncertna sezona je dosta gusta, valjda su fanovi morali da biraju, a na kraju krajeva, stekao se utisak da je Arena i bila odgovarajući prostor za ovo, jer bi ovakav broj posetilaca delovao dosta poražavajuće na otvorenom…

Orao je poleteo

Bina se ubrzano sprema, bundeve sa motivima novog albuma My God Given Right zauzimaju pozicije i sve je spremno za napad nemačke power metal institucije Helloween. Momci furiozno kreću nastup sa dve himne – “Eagle Fly Free” i “Dr Stein”, i daju odmah do znanja da sat vremena koliko im je dato nameravaju da iskoriste na najbolji mogući način. Nažalost, već na sledećoj, naslovnici sa novog albuma, Andi Deris uvodi u singalong part, što je po meni bilo krajnje nepotrebno: em je sam početak svirke, em nije trebalo trošiti dragoceno i kratko vreme na tako jeftine trikove.

helloween-arena01

Na svu sreću, bend bataljuje prazne hodove i kreće da udara svom snagom sa “Waiting for the Thunder” i “Straight out of Hell” sa prethodnog albuma koje su fanovima dobro došle, a onda udarac hitova: “Lost in America” sa novog, “If I Could Fly” i “Power”. Atmosfera se sve više i više diže, posle čega je usledio medley sačinjen od “Halloween”, “Sole Survivor”, “I Can”, “Are You Metal” i “Keeper of the Seven Keys”: koliko god ja ne voleo medlije, moram da priznam da je ovaj dobro poslužio da čujemo sve te legendarne stvari (osim “Are You Metal” hehe) na jednom mestu i poletimo, makar u ovako skraćenoj verziji.

Treba napomenuti da bend zvuči precizno kao sat, Andi se očekivano čuva na visokim tonovima – turneja je ipak duga, a godina je sve više, no mora se priznati da je svoj posao odradio kako treba. Na bis, naravno, “Future World” i “I Want Out” (opet sa ubacivanjem kletih singalongova) koje su očekivano izazvale najveće veselje u publici i to bi bilo to. Iako mi je Helloween koncert u SKC-u 2007. jedan od najdražih ikad i ovaj nastup je ispunio sva očekivanja nasuprot realnih uslova: Helloween ovde nisu imali status zvezda večeri i svojih sat vremena, uz par nepotrebnih navedenih poštapalica, su bez mnogo šuplje priče iskoristili kako treba, razgalili masu i dali pravi uvod u ono što sledi… a to je drugi u Srbiji nastup metalnih bogova, jednih jedinih Judas Priest!

Na istom poprištu pre nekoliko godina se pričalo da Priest završava karijeru, zbog čega je tadašnji koncert nosio blago nostalgičnu notu, no na sreću, predomislili su se, doveli mladu krv u bend u vidu gitariste Richiea Faulknera i nastavili da drmaju svetom kako to samo oni znaju. Ova turneja je još uvek u znaku promocije albuma Redeemer of Souls koji mi se, ruku na srce, nije naročito svideo, no kad je Priest izleteo na scenu sa “Dragonaut”, odmah mi je postalo jasno da je na izdanju veći problem u produkciji koja suši sav život iz muzike nego u samim pesmama, jer je ova zvučala bar pet puta bolje nego na albumu. Koliko god je na Helloweenu bio dobar zvuk, Judas Priest je imao kristalno čist i jasno je ko ima zaslužen status zvezda i ikona u ovom slučaju.

Rob Halford na scenu izlazi sa štapom, što me odmah bacilo u bojazan kako će izdržati ceo koncert, no na sreću, to mu je bio scenski rekvizit koji je brzo odleteo, a Metalni Bog ubrzo dokazao da je vrlo daleko od penzije.

Rokanje iz sve snage

Brutalni udarac od hitova “Metal Gods”, “Devil’s Child”, “Victim of Changes” napada svom snagom, a ja ne mogu da prestajem da se divim svakom članu benda ponaosob: Scott Travis i Ian Hill prave tektonski čvrstu ritam sekciju na koju se nadovezuje školski primer twin guitar attacka. O Glenn Tiptonu ne bih trošio reči bez potrebe, ali Richie je karika koja me opet obradovala, momak je pravi razbijač na gitari, dosta solaža za koje mu je Tipton ukazao poverenje je izveo besprekorno (vrhunac gitarska borba na “Beyond the Realms of Death”), a činjenica da je dobio poverenja za dosta dobru solo tačku govori da je Priest našao dostojnu zamenu za KK Downinga. I na kraju naravno Rob Halford koji je uprkos svim strahovima pokazao da mu godine malo šta mogu i svojim trademark vriskovima prosto razneo sve prisutne u Areni (posebno bih izdvojio kraj “Victim of Changes”), ruku na srce pomučio se na pomenutoj “Beyond the Realms of Death” i “Painkiller”, ali verujem da je sa tom pesmom koja je u konstantno visokom tonu imao muke i devedesetih.

judas-priest-arena02

Što se tiče same svirke, Judas Priest isto kao i Helloween nije preterano mrsio, već je rešio da pored par pesama sa novog albuma, koje su kao što sam već rekao zvučale daleko bolje nego na studijskom snimku, svira proverene standarde koje su ih zlatnim slovima upisali u istoriju muzike. “Turbo Lover”, “Breaking the Law”, “Jawbreaker”, “Hell Bent for Leather” sa nezaobilaznim motorom se samo ređaju, a publika svuda pravi odličnu atmosferu, što čini da se slabija poseta apsolutno skrene sa uma i utone u stanje heavy metal nirvane.

Kao što rekoh, Judas Priest rokaju svom snagom kao da su mlađi bar 30 godina, tempo se ne smiruje nikako, a tek bis donosi opasnosti jer su štihovi sačuvani za kraj: “The Hellion-Electric Eye”,”You’ve Got Another Thing Comin'”, “Painkiller” i “Living After Midnight” su isisale i poslednje atome snage iz prisutnih i na pravi način zatvorile veče.

Mnogi su pokušali da porede dva Judas Priest nastupa u Beogradu, što mislim da nije preterano potrebno: iako je zaista prvi bio duži sa preko 20 pesama nasuprot 15 odsviranih sinoć, Priest je dokazao da im godine zaista ne mogu ništa i da su sa razlogom tu gde jesu. Još dodajmo činjenicu da smo sinoć imali Helloween nasuprot Whitesnakeu koji je otvarao prvi put i jasno je da je svako veče imalo svojih kvaliteta i da nije trebalo propustiti nijedan nastup od navedena dva.

U nadi da će nas i Helloween i Judas Priest posetiti još koji put odjavljujemo se uz tinitus, sladak bol u vratu i metal himne u umu.