Ne znam da li je zaista Zaječarska Gitarijada, kako kažu, najstariji festival koji se bavi Rock & Roll muzikom na svetu, ali definitivno znam kakav značaj i uticaj je imala kroz svoje postojanje na muzičku scenu sa ovih prostora. Tim pre je istovremeno zabrinjavajuće, ali jednim malim delom i ohrabrujuće (barem ako volite da mislite da je čaša polu-puna) ovogodišnje 57. po redu izdanje ove kultne manifestacije.

    • Nastupili: Divlje Jagode, Jelusick, Keops, Firewind, Van Gogh, Sunshine, Ronnie Romero, Onslaught…
    • Lokacija: Kraljevica, Zaječar
    • Datum: 29-31.08.2024.
    • Tekst: Nemanja Telcontar Vasiljević
    • Foto: Milena Mima Ilić
    • Copyright: SMP, 2024.

Na početku ovog pisanija, moram priznati da Gitarijadu nisam posetio više od 20 godina. Delimično je na to uticao i nedostatak meni lično interesantnih bendova. Tu pre svega mislim na goste, odnosno headlinere koji nastupaju nakon takmičarskog programa. Zalomilo se tu po koje ime, ali nedovoljno da me ubede da se, narodski rečeno, iscimam (iz Beograda) i posetim Zaječar. Sve ovo govorim jer je možda pomalo licemerno da kritikujem odaziv publike i posećenost ove manifestacije. No, ukusi su stvari o kojima ne vredi raspravljati, te su ove godine, barem za autora ovog teksta, najavljeni neki vrlo interesantni bendovi. Stoga se, eto, desilo da se nakon dve i kusur decenije zaputim put Zaječara i Gitarijade. No, da krenemo redom…

Prvi dan

Kako je jedna od suština postojanja Gitarijade takmičenje novih i neafirmisanih bendova, prvo veče je tradicionalno započeto nastupima demo bendova. Prvog dana, odnosno u prvom polufinalu takmičarskog dela nastupili su Riverside bend (što mi je prilično zbunjujuće ime, delom zato što uglavnom bendovi nekog drugog žanra obično u svom imenu imaju reč „bend“, a delimično i zbog već afirmisanih Poljaka Riverside), Internaut, Red Danger i Ascend. Od pomenutih, Ascend mi je ostavio definitivno najbolji utisak, a reklo bi se da nisam jedini ako se ima u vidu da su dotični momci kasnije i proglašeni za pobednike. Ascend bi se mogao opisati kao moderni metal i fuzija više različitih žanrova, mada bi se reklo da je modern metal/metalcore nešto što bi ih žanrovski najbliže moglo opisati. Mene su lično u trenucima podsetili na radove bendova Architects i Scar Symmetry, ali svakako momci imaju neki svoj fazon, i ne bi nikako rekao da su prosta kopija nekih poznatijih bendova. Takođe bih pohvalio momke i devojke iz benda Red Danger za prilično interesantan i solidan nastup. Nažalost, jaka kiša je izazvala probleme i kašnjenje u samom startu, te je cela satnica bila pomerena.

Meni lično interesantniji deo prve večeri su bili nastupi dva benda iz Hrvatske – Keops i Jelusick. Iako sam bio upoznat sa postojanjem benda Keops, do ove večeri nisam imao priliku da se pozabavim njihovim radom, što je nešto što ću morati da promenim. Prosto rečeno momci su oduvali jednim zaista energičnim i kvalitetnim nastupom, gde su predstavili pregršt autorskih pesama uz par obrada („Symphony of Destruction“, „She Sells Sanctuary“) i uspeli da održe publiku zagrejanom. U pitanju je vrlo kvalitetan heavy metal zvuk. Iako relativno malobrojna publika, o čemu će posle biti više reči, je zaista fino ispratila nastup benda.

Nakon njih, na scenu su izašli, mislim da mogu slobodno da kažem, headlineri prve večeri – bend Jelusick predvođeni Dinom Jelusićem, sada već bivšim (ako je zaključiti na osnovu njegove izjave) članom kultnih Whitesnake. Whitesnake na stranu, Jelusick me je zaista oduševio, iako sam već upoznat sa njihovim radom i albumom Follow the Blind Man, nastup uživo i pre svega Dinove vokalne sposobnosti su me oduševile. Jelusić iza sebe ima zaista impozantnu diskografiju bendova i muzičara sa kojima je nastupao i sarađivao, ne bih time sada ovde davio. Ono što bih vam svakako preporučio je da preslušate album benda Jelusick, i nadam se da ovo nije poslednji put da gledamo ovaj sastav u Srbiji. Moj lični highlight nastupa kako ovog benda, tako i cele Gitarijade, je trenutak kada je sastav pozvao na binu ovogodišnjeg „rokonačelnika“, Ronnie Romera da im se pridruži, da bi zajedno otpevali medley pesama „Burn“ i meni posebno drage „Stormbringer“ od Deep Purplea.

Jelusick (foto: Milena Ilić)

Čast da zatvore prvo veče pripala je Divljim Jagodama. Ne bih nešto mnogo trošio reči, sa radom benda su manje više svi upoznati, da li ih voleli ili ne. Meni lično drag bend, i sastav koji ima sada već legendaran status na prostorima bivše nam države. Ono što mi se posebno sviđa što u ovoj postavi, pored Zeleta i odličnog Livia na gitarama (i vokalu), posebnu snagu bendu daje ritam sekcija András Ispán – Emil Kranjčić, te na klavijaturi Damjan Deurić, nekadašnji član kultnog srpskog benda Demether, koji su svojevremeno bili i pobednici Gitarijade. U ovom sastavu, sastav zvuči prilično rokerski, tj. kao pravi hard rock/heavy metal, i većinu pesama sviraju u malo „žešćem“ duhu u odnosu na originalne studijske verzije.

Divlje Jagode (foto: Milena Ilić)

Drugi dan

Ovde moram da priznam da sam, delimično zbog razloga van moje kontrole, propustio nastupe demo bendova drugog dana. Moje izvinjenje bendovima zbog nedostatka poštovanja, kao i čitaocima, zbog nemogućnosti da podelim bilo kakav utisak o njima i svirkama drugog polufinala. Na početak nastupa Queen Sensation, pogađate tribute benda Queen, smo stigli samo zato što su bendovi, istina nešto manje, kasnili u odnosu na predviđenu satnicu i drugog dana. Ono što mogu da kažem je da je Queen Sensation zaista odličan tribute bendu Queen, sa vrlo dobrim muzičarima, pevačem koji se odlično snalazi u prilično teškoj i nezahvalnoj ulozi „skidanja“ Fredija Merkjurija, uključujući tu i vizuelni aspekt, outfit nalik onima koje je Merkjuri nosio na nastupima sa grupom Queen.

Firewind (foto: Milena Ilić)

Nakon njih, usledila je za mene poslastica večeri, i bend zbog koga sam najviše došao na Gitarijadu (mada Ronnie Romero i Jelusick ne zaostaju baš mnogo). Prvo razočarenje je bilo to što se nakon nastupa Queen tributea dosta ljudi razbežalo, pa bih rekao da je Firewind svirao pred dosta manje ljudi. Možda očekivano, imajući u vidu komercijalnost benda Queen i popularnost njihovih pesama. Firewind mi je bio jedan od omiljenih bendova pre 20-ak godina. Kažem bio, jer da budem iskren, od odlaska Apolla Papathanasia sa mesta pevača, oni za mene nisu isti bend. Ne znam šta se tačno promenilo, ali meni barem poslednjih nekoliko studijskih izdanja nema to „nešto“ što je krasilo prvu polovinu karijere Firewinda. Ako bih lično morao da nagađam, rekao bih da su to „nešto“ Bob Katsionis i Apollo Papathanasio.

Međutim, pravo razočaranje je usledilo tek kada je bend izašao na binu. Predvođeni legendarnim i fantastičnim gitaristom Gus G-em, čiji je uostalom Firewind i projekat, bend je zvučao vrlo bledo i neubedljivo. Ili da se bolje izrazim pevač je zvučao prilično bledo i neubedljivo. Lično, nemam ništa protiv Herbie Langhansa, koji se trudio da održi kontakt sa publikom, ali čovek prosto ne može da iznese te pesme. Ne znam da li uvek zvuči tako kada su žive svirke u pitanju, na studijskim albumima to deluje ipak relativno solidno, i dosta mi se dopao njegov projekat The Lightbringer of Sweden. Međutim, uživo kao da nije isti čovek i glas u pitanju. Svestan sam da bend koji ima 10 studijskih albuma iza sebe neće svirati samo pesme sa prvih pet, i da se mora ispoštovati noviji materijal, ali nakon ovog nastupa, počinjem da mislim da Firewind mnoge stare hitove ne svira više iz prostog razloga što trenutni pevač ne može da iznese te pesme. Ruku na srce, ni pesme sa novijih albuma, na kojima je on studijski pevač nisu zvučale ništa bolje.

Ne znam da li bi se i ostali fanovi Firewinda saglasili sa mojim mišljenjem, ali Firewindu je ako smem da se usudim da kažem, pod hitno potrebno da promeni pevača, ali i da pronađe inspiraciju koju su imali na nekadašnjim izdanjima. Bend koji iza sebe ima izdanja kao što su Allegiance, The Premonition, Between Heaven and Hell itd, može, i mora, bolje od ovoga. Kako sam ipak Firewind gledao samo jednom pre 16 godina, u drugoj postavi, ne mogu da isključim mogućnost da je prosto gospodin Langhans imao (veoma) loš dan, mada par pregledanih snimaka sa YouTubea mi govori da sam, ipak, u pravu.

Drugi dan Gitarijade je zatvorio Van Gogh, i sada već počinjem da se pitam da li sam previše star i treba da batalim muziku, ili barem iznošenje mišljenja o istoj. Jer šta se desilo ovom bendu? Kao neko ko je odrastao tokom devedestih, slušajući ponajviše rock bendove, mogu reći da sam bio, a jednim delom i ostao fan njihovih radova iz tog perioda. Priznajem da osim par „hitova“ koje sam čuo na radiju, a bolje da nisam, nakon albuma Opasan ples nisam baš preterano pratio rad benda. Tako da ne znam da li je electro-dubstep-techno-nešto-štagod varijanta pesama koju su odsvirali na gitarijadi neki one-off eksperiment, ili nešto kako danas bend zvuči. Ja samo mogu da kažem da ovo definitivno nije bila moja šoljica čaja. Nemam ništa protiv elektronike, mešanja žanrova, eksperimentisanja, ali rekao bih da u ovom slučaju definitivno nisam fan menjanja aranžmana pesama, posebno starih hitova. Možda samo imam previše godina i ne razumem neke stvari. Đule je ionako oduvek tvrdio da je muzičar ispred svog vremena, a mene je možda vreme pregazilo, ali ovakav Van Gogh me zaista ne zanima da slušam, pa neka neko slobodno kaže da sam mator, džangrizav, i da pričam da je u moje vreme sve, pa i muzika bila bolja.

Treći dan

Poslednji dan Gitarijade bio je prilika za finalne nastupe bendova i proglašenje pobednika. Napomenuo bih da je proglašeno nekoliko pobednika, tačnije tri pobednika u tri različite kategorije. Jovan Daljević iz benda Kočije je osvojio nagradu za najbolji vokal na ovogodišnjoj gitarijadi. Nagradu publike odneo je Zagrebački bend Moxi 8, a kao što sam već pomenuo, po mišljenju žirija najbolji bend gitarijade je Ascend. Tu bih se morao saglasiti sa žirijem, mada kao što sam već pomenuo, nisam bio u mogućnosti da prisustvujem svim nastupima demo bendova, ali od onih koje sam uspeo da čujem, definitivno mi je Ascend ostavio najbolji utisak.

Proglašenje pobednika (foto: Milena Ilić)

No, da se vratimo na početak, veče su otvorili finalisti takmičenja demo bendova. Bilo je tu interesantnih nastupa, poput benda Gajbraš Tripvud, koji je zvučao kao neka kombinacija Bjesova, Block Outa i nekih bendova sličnog vajba, što je sve suprotno od onoga što bih očekivao od benda koji se zove po glavnom junaku serijala o Majmunskom ostrvu. Nakon takmičarskog dela, nastupio je bend Sunshine, koji je došao kao zamena za Ritam Nereda, koji je bio primoran da otkaže nastup na Gitarijadi zbog bolesti jednog od članova. Ono što je bilo zanimljivo je da je sa Sunshine ponovo nastupio Kojot iz Eyesburna, koji je za one koji ne znaju, svojevremeno 90-ih bio član benda. Sada već zvučim kao pokvarena ploča, i pitam se da li je zaista problem u meni i mojim godinama, ali… ne mogu da kažem da je Sunshineu manjkalo energije, ili živosti na bini, ali definitivno to nije isti bend kao što je Sunshine pre 20 godina. Ne da je iko od članova benda posebno loš, naprotiv, ali ne mogu da se otmem utisku da im fali malo više gitara, oštrine, ukratko nekog metal/hardcore uticaja koji je Sunshine kao bend orignalno imao. Takođe, moram pomenuti da je naravno program po običaju kasnio, pa su organizatori morali da skrate nastup Sunshinea te smo ostali uskraćeni za nekoliko hitova benda kao što su „Kokane“ i moj favorit „Iza horizonta.“

Nakon domaćih snaga, na binu se penje Onslaught, koji se prilično potrudio da razmrda relativno malobrojnu publiku. Veterani iz UK su prilično fino zagrejali masu, ako se ta količina ljudi može masom nazvati, sa nekih sat vremena kvalitetne thrash metal svirke.

Onslaught (foto: Milena Ilić)

Kao neko ko je tek ovlaš upoznat sa radom benda, mogu samo da kažem da su zvučali vrlo dobro, i da su se svojski potrudili da podignu publiku na noge. Bend zvuči kako bi zamišljao da zvuči nastup thrash metal benda, sve je vrlo energično, puno naboja, i bilo mi je dovoljno da poslušam par pesama da se podsetim zašto je thrash metal žanr koji mi mnogo više leži kada ga slušam uživo na svirci, nego na studijskom snimku.

Nakon nastupa sastava Onslaught, usledila je gorepomenuta kratka ceremonija proglašenja pobednika, a onda i poslednji bend ove večeri, odnosno nastup ovogodišnjeg rokonačelnika Ronnie Romera sa svojim bendom. Ujedno, mislim da je ovo verovatno bio i najbolji nastup ovogodišnje Gitarijade, rame uz rame sa Jelusickom. Roni je oko sebe okupio zaista kvalitetan skup muzičara, mada bih izdvojio fenomenalnog Jose Rubia na gitari. Pored numera sa svoja tri studijska albuma, mada su pre svega bile pristune pesme sa albuma „Too Many Lies, To Many Masters“, Romero i ekipa su odsvirali i pregršt obrada, između ostalih „Rainbow in the Dark“ od Ronnie James Dia, „Kill the King“ bivšeg Romerovog benda Rainbow, „Child in Time“ i „Burn“ od Deep Purplea, i meni najdražu, obradu Journey „Separate Ways“.

Ronnie Romero (foto: Milena Ilić)

Zaista fenomenalan završetak Gitarijade i jedno lepo putovanje kako kroz numere Romerovog benda, tako i kroz rock/metal istoriju i fenomenalne pesme koje su obeležile istoriju gitarske muzike.

Finalni utisci

Za kraj, ne mogu da se ne osvrnem na neke stvari, vezane za organizaciju same 57. Gitarijade. Možda su me neki veći festivali u inostranstvu razmazili, ipak nije fer porediti organizaciju Gitarijade u Zaječaru, sa festivalima kao što su Brutal Assault, Wacken, Rockstadt, Artmania, itd… Ali mislim da bi definitivno bilo dobro da se više obrati pažnja na satnicu bendova, jer u krajnjoj liniji nije fer skraćivati nastupe bendova, da bi sve moglo da se postigne. Ako se kašnjenje prvog dana može opravdati olujom i kišom, naredna dva dana nije bilo nekih većih padavina. Druga stvar je promocija, koja je neraskidivo vezana i za najveći problem, barem iz mog ugla, ove Gitarijade a to je poseta. Spisak bendova koji nastupaju je objavljen oko dva meseca pre održavanja samog festivala. To je ipak previše kratak period da bi se ljudi propisno organizovali. Odokativnom procenom, rekao bih da je najviše publike bilo na nastupu benda Van Gogh tokom drugog dana Gitarijade. Mada je posećenost definitivno za ovakav događaj omanula, i mislim da ni u jednom trenutku ista nije prebacila brojku od 500 ljudi, a i to je čini mi se velikodušna procena broja ljudi u publici. Sigurno da tome nije pomogla činjenica da su mnogi, pretpostavljam ipak lokalci, manifestaciju pratili izvan festivala sa brda iza ograde.

Kucajući ovaj tekst, kao neko ko prethodnih godina nije bio posetilac ove manifestacije, zapitao sam se zašto nisam dolazio, pa sam malo pogledao spisak bendova koji su nastupali u revijalnom delu gitarijade prethodnih godina. Uglavnom bi se taj spisak mogao okarakterisati kao „Ex-YU rock dinosaurusi“, uz par izuzetaka tipa The Cult, Saxon, Billy Idol… Ove godine program je dosta drugačiji, sa par relativno mladih i nadolazećih bendova, ili sa par veterana metal scene. Mislim da je i tu malo zapelo, jer iako je svako veče krasio i po jedan domaći kultni bend, Ronnie Romero, Firewind, Jelusick i ostatak ekipe nisu bendovi koji bi mobilisali i naterali prosečnu srpsku rock ili metal publiku da se iscimaju do Zaječara. Sa druge strane, po jedan prosečnom stanovniku Srbije ili Timočke krajine „poznati“ bend za veče verovatno nije dovoljno da se iscima i dođe na Gitarijadu. Mislim da je ovo dovelo do svojevrsnog limba gde će potencijalno organizacija Gitarijade morati da se opredeli da li će da se drže „proverenih“ imena domaće i Ex-YU rock scene. Treba imati u vidu, ako se ide u tom pravcu da ti bendovi masovno već broje godine, i njihovo vreme pre ili kasnije mora da prođe jer i oni i njihova publika postaju sve stariji. Sa druge strane, ako organizatori žele da pozicioniraju Gitarijadu kao mesto gde će nastupati veća strana rock i metal imena, to je projekat koji se mora polako graditi godinama. Projekat koji iziskuje značajne finansijske investicije sa nesigurnim ishodom na kraju. Dok gotovo sve susedne ili zemlje u okruženju imaju barem jedan veliki festival koji okuplja rock i metal bendove, pojedine i po nekoliko njih, naša publika i dalje može tako nešto samo da sanja.

Za kraj, želeo bih da kažem jednu pozitivnu stvar, a to je da je tokom sva tri dana na nastupima svih bendova zvuk bio više nego dobar. Ni za jedan nastup koji sam čuo, nemam neke zamerke na zvuk, osim u slučaju Firewinda, ali to je već bio problem samog benda.

Želeo bih takođe da napomenem da ovaj tekst nije pljuvanje Gitarijade i organizatora iste, niti mi je cilj da omalovažavam njihov trud. Dovoljno sam upućen u organizaciju koncerata i festivala da mi je savršeno jasno kakva je to muka. Na kraju krajeva, mogu reći da sam uživao u nekoliko izvrsnih nastupa bendova, koje da nije ove Gitarijade verovatno ne bih imao priliku da ikada vidim, a sigurno ne u Srbiji. Kao što je verovatno upitno da li ćemo ove bendove ponovo dočekati kod nas…

Komentari