Gitarski heroj Yngwie Malmsteen, uprkos svim pesimističkim prognozama, ipak je nastupio u Srbiji, preciznije na kragujevačkom Arsenal Festu! Koncert koji je nesumnjivo važan iz gomilu razloga, a jedan od tih je i da se situacija konačno stabilizuje, te da smo napokon u prilici da nadoknadimo koncertnu sušu koju je uzrokovala pandemija korona virusa

Shvatite ovo kao krajnje subjektivan doživljaj nastupa legendarnog Yngwie Malmsteena koji je bio headliner treće večeri kragujevačkog Arsenal festa, pošto vidim da se moje mišljenje dijametralno razlikuje od onih koje mogu pročitati na vaskolikim društvenim mrežama. Prvo da vam kažem da nikad nisam uzeo gitaru (niti bilo koji drugi instrument) u ruku, niti imam želju. Virtuoznost mogu da poštujem i naravno da to radim, ali ne kad je sama sebi svrha, već isključivo kad je sredstvo za postizanje krajnjeg cilja. Albume čuvenog kapricioznog Šveda obožavam zaključno sa Facing the Animal iz 1998., kada je došlo do naglog sunovrata u kvalitetu. Naime, Yngwie Malmsteen je u toj ranoj fazi albume koje pominjem ispunjavao maestralnim pesmama obojenim vrhunskim pevačima (koji se, ruku na srce, nisu dugo zadržavali na toj poziciji). Posle toga, Yngwie nastavlja da se tvrdoglavo drži idioma koje je sam sebi zadao, sa sve tanjim pevačima (na kraju se i on sam prihvatio mikrofona) i šaltanju u muzičkom smislu, produciranju sopstvenih albuma iako je očigledno da on ne treba ni izbliza time da se bavi, bacanje akcenta na solaže i instrumentale… što je sve zajedno dovelo do ogromnog sunovrata u klasičnom albumskom smislu.

Yngwie Malmsteen Arsenal Fest

Nažalost, sve pomenuto se moglo videti u praksi u Kragujevcu 26. juna na Arsenalu, već od prve pesme. Bend (malo je to nesuvislo reći u ovoj konotaciji) počinje nastup himnom “Rising Force” – odmah upada u uho izvandredan zvuk koji dolazi sa bine, a naš čovek na klavijaturama Nick Marino aka Željko Marinović zaista dobro peva. Taman kad sam se momentalno zagrejao, posebno posle koncertnog posta koji traje evo već više od godinu dana, Yngwie već posle refrena upada u predugu solo deonicu kojom se i završava pesma. Šta to bi? Nažalost, ovo je bio samo vesnik događanja na bini u sledećih sat i po. Yngwie kreće odmah u seriju instrumentala i prikaza dela Paganinija, Baha… kojima naravno on dominira, pokazuje svoje zaista monstruozno umeće na gitari, ali same pesme su negde skrajnute. On se i sam hvata mikrofona tu i tamo, ali srećom Željko ima dominantniju ulogu u tom aspektu. Takođe nažalost, sve hit pesme koje su odsvirane su prošle tretman koji je imala “Rising Force”. Dakle, eventualno se stigne do druge strofe i onda, pogodili ste, sledeća solo ekstravaganca stiže da ne zaboravite koliko je Yngwie tehnički fantastičan gitarista. “Seventh Sign” numera je imala najviše sreće, jer je jedina izgurala do kraja. Sve ostale koje su se smestile u većinu soliranja… znate već.

Yngwie Malmsteen Arsenal Fest

Ovde mogu reći da mi je žao i samog Željka koji je pokazao da je vokal koji može uživo da parira slavnim prethodnicima, ali šta vredi kad nema ime kao Yngwie i mora da se pokorava zadacima vođe parade.

Pokazao je Malmsteen koliko je nadmoćan na svom instrumentu bez ikakve dvojbe, da može da ga svira u svim mogućim pozama, pa čak i nogama, a na kraju nastupa, gitara je simbolično slomljena i tu nema apsolutno šta da se doda. Yngwie Malmsteen – gitarski bog za vjeki vjekova. Ali nažalost Malmsteen je čovek čija je karijera pala u ambis sopstvenog ego tripa iz kog se, sudeći po albumima a takođe i po viđenom, neće iščupati nikad.

Yngwie Malmsteen Arsenal Fest

Ovde bi trebalo pohvaliti Arsenal fest zbog uspešne organizacije festivala u gotovo nemogućim uslovima o kojima već svi više nego dobro znamo – sve je radilo kao sat, a Malmsteenov nastup je, koliko sam video, naišao na odobravanje većeg dela publike te je imao svoju svrhu te večeri i zamajac samom festivalu, ali ja nažalost nisam u toj grupaciji. Zaista mi jeste drago što sam video ovu živu legendu na delu, ali ako bi se pružila još jedna prilika, ne znam baš da li bih potrčao kao za ovu. Mozda ako bi neki Mark Boals ili Jeff Scott Soto bio iza mikrofona i diktirao da se sviraju pesme u celini… puste želje.

Suma sumarum: ovaj nastup je bio čist raj za gitarske manijake, a meni ko kriv što se ne svrstavam u tu ekipu.

Komentari