Nekoliko godina nakon debitantskog nastupa na Arsenal Festu, legenda metala i gitarski virtuoz Yngwie Malmsteen ponovo je nastupio u Srbiji, ovoga puta u Beogradu.
- Nastupili: Yngwie Malmsteen + Spirit War
- Lokacija: Luka Beograd, Beograd
- Datum: 12.08.2025.
- Tekst: Nemanja Vasiljević
- Foto: Adam Drvenica
- Video: Stefan Belić
- Copyright: SMP, 2025.
U moru koncerata ove godine, posebno tokom leta, kojima su nas promoteri zasuli, najavljen je i ovaj gitarski virtuoz. Sada već veteran u sedmoj deceniji života, Šveđanin prilično turbulentnog karaktera i dalje je koncertno aktivan, a ovoga puta došao je u Beograd na turneji povodom četiri decenije od izlaska debi albuma Rising Force.
Kažu da su očekivanja početak svakog razočaranja. Ruku na srce, 2025. je godina, internet imamo skoro svi, te je stoga gotovo nemoguće, osim ako se baš ne potrudite, imati nerealna očekivanja, barem kada su u pitanju metal koncerti. Imajući to u vidu, bio sam u priličnoj nedoumici u kojoj meri će mi prijati ovakav nastup.
Moram primetiti da sam, od početne najave koncerta, imao utisak da se celokupna promocija i marketing svodila na to da će gitarski virtuozi, muzičari i generalno ljudi koji su najvećim delom Malmsteenovi fanovi preuzeti reklamu, ali možda je to samo moj utisak. Bilo kako bilo, koncert definitivno nije bio ni blizu rasprodatog, ali je do početka prvog benda prostor kod Luke Beograd bio solidno popunjen.
Za zagrevanje bio je zadužen francuski sastav Spirit War, bend za koji do ovog koncerta nisam nikada čuo. Momci su nam ponudili, iako ne preterano originalan, relativno pitak klasični heavy metal. Rekao bih da su uticaji bendova poput Running Wild, Saxon i Accept prilično očigledni. Za nešto više od pola sata svirke, bend je publici predstavio materijal sa svog za sada jedinog albuma Between Dusk and Dawn. Iako bend ne donosi ništa revolucionarno, momci su dali sve od sebe da se predstave u dobrom svetlu i zagreju atmosferu pred glavni nastup. Svakako bend koji neće pomeriti granice metala, ali pristojan, iako možda pomalo generičan heavy metal.
Nakon više od pola sata čekanja, konačno na scenu izlazi maestro sa pratećim bendom. Prva pesma odmah zadaje jak udarac – koncert otvara legendarna „Rising Force“ i… negde nakon refrena pesma prelazi u solažu, što otprilike postavlja matricu kako će izgledati celokupan nastup ove večeri. Strofa, refren, a nakon toga solaža i Yngwievo pokazivanje veština, i to je manje-više to. Bend nijednu pesmu ne završi do kraja, već sve prelazi u soliranje na gitari i demonstraciju umeća i veštine na instrumentu. To umeće je svakako impresivno i na trenutke veoma zabavno za gledanje i slušanje maestra, ali kada se ponavlja sa svakom pesmom, postaje pomalo repetitivno i predvidivo.
Na sreću, Yngwie nije jedini koji se može pohvaliti umećem na svom instrumentu – ceo bend čine odlični muzičari, na čelu s našim Nickom Marinovićem na vokalu i klavijaturama. Povremeno je i Yngwie preuzimao ulogu pevača u nekoliko numera, ali je, prilično mudro rekao bih, uglavnom prepustio Marinoviću da bude glavni vokal. Ono što sam takođe primetio (bilo da je do tonca ili je bend tako želeo) je to da je zvuk je bio prilično glasan, naravno s posebnim akcentom na gitare. Iako se većinski sve čulo dovoljno jasno, na momente, posebno kada Malmsteen krene u gitarske bravure, postajalo je preglasno, te je u pojedinim trenucima bilo pomalo neprijatno za slušanje. Pretpostavljam da je tako moralo biti kako bi do izražaja došlo maestrovo umeće na gitari. Setlista je sadržala preko 20 numera, ali zbog pomenutog „skraćivanja“ pesama, celokupna svirka stala je u više nego respektabilnih devedesetak minuta. Moram priznati, iako nisam gitarski zaluđenik niti sviram bilo kakav instrument, da mi je koncert protekao relativno brzo, da je na momente bilo zabavno gledati Malmsteenovo umeće na gitari, ali nakon nekog vremena postane predvidivo.
Sada bih ovde mogao upotrebiti onu čuvenu „šta reći, a ne zaplakati?“. Šalu na stranu, kao što sam već napomenuo, internet postoji, pa manje-više svi unapred znamo kako izgledaju nastupi, šta je na setlisti i sve ostalo većine izvođača čijim koncertima prisustvujemo. Stoga, s te strane nije bilo nikakvog iznenađenja što je ovaj nastup bio takav kakav je bio. Yngwie je dokazao da je nesumnjivo i dalje gitarski virtuoz i velemajstor svog instrumenta. Samo se ne mogu oteti utisku da bi sve ovo bilo mnogo bolje, čak i za okorele Malmsteenove fanove i gitarske zaluđenike, da je ovo bilo malo više bend i koncertni nastup, a malo manje gitarska klinika i pokazivanje virtuoznog umeća Šveđanina na gitari.
Ostaje malo žal što, čini se, Malmsteen svoju virtuoznost i pokazivanje umeća sviranja gitare stavlja ispred samih pesama i hitova koji su ga proslavili. Posebno kada uz sebe ima prilično kvalitetan bend s vrhunskim muzičarima i vokalom kao što je Marinović, koji bi bez problema mogli izneti takvu svirku. Da je barem pet-šest najvećih hitova odsvirano u celosti, onako kako te pesme i zaslužuju, verovatno bi ukusi obe strane bili zadovoljeni. Kažem obe strane, jer verujem da je ipak bilo mnogo onih koji su sa sinoćnog nastupa otišli kući više nego zadovoljni. Meni, a verujem da nisam jedini, ipak delimično ostaje utisak određene nedorečenosti nakon ovakvog performansa.
