Ivan Janjić je gitarista i vokal u smederevskom stoner/doom metal sastavu Madvro. Ranije se više kretao kroz black metal vode, a nastupao je i radio sa bendovima Dark Dream, Iskon i The Preaching Abyss za koji ističe da je jako bitan bend u njegovoj karijeri.

Tri najbolja srpska metal izdanja i zašto?

– Nikada nisam znao da napišem uvod. Ovako ću, kao i svi, reći da je malo i nezahvalno da nabrojimo samo tri omiljena albuma sa srpske metal scene, ali šta je tu je. Opet sam omanuo uvod (smeh)… Da počnemo.

Psychoparadox – Apeiron (Samoizdanje, 1998./Rock Express, 2003.) – recenzija

Još uvek se jasno sećam dana kada je ortak doneo ovaj album. Ja sam žvrljao neku priču u pokušaju, a on se pojavljuje sa kasetom i kaže: “Slušaj ovo!”. Posle toga, ne znam ni sam koliko sam puta preslušao ovaj album. Pravo prevođenje sa „ovog“ na „onaj“ svet, što i jeste tema albuma. Mnogi im zameraju da nisu bili dovoljno tehnički potkovani u to vreme da iznesu ovakav death metal album, s čim se se ne slažem. Što se mene tiče, sve je savršeno. Svirka, produkcija, ideja, tekstovi, izvedba… Sve što jedan album treba da ima. Nadam se da će se braća Branković smilovati i podariti nam makar još jedan album Psychoparadoxa. Mislim da nisam jedini koji to priželjkuje.

Dead Joker – Venture (West Force, 1994./IDM, 1997./Samoizdanje, 2017.)

Pazi, kad sam kod starijeg kolege „metalca iz kraja“ (pozdrav Duke!) otišao i video njegovu kolekciju kaseta, bilo je: „Pa, ja nemam pojma, čoveče!“. Među tom gomilom kaseta, izdvaja se žuta kaseta sa jedva vidljivim natpisom „Dead Joker“. Pitam „Šta je ovo?“, kaže: „Kragujevčani, death metal, svirali tu i tad, ja ih gledao ovde, onde….“. Dao mi kasetu na zajam. Brat, bubnjar po struci, odlepi na Zlatkove blast beatove, ja na atmosferu i ostalo i tako preslušasmo album nebrojeno puta i rado mu se vraćamo. Album ima sve što jedan death metal album treba da ima: otkačenog bubnjara, atmosferu, rifove koji drobe kičmu. Tačka.

The Stone – Slovenska krv (Wolfcult, 2002.) – recenzija

Mnogi će možda reći da ovo nije njihov najbolji album. Možda i nije, ali je na mene, od svih njihovih albuma, ostavio najveći uticaj i uvalio me u celu tu black metal priču dublje nego što sam pre toga bio. Slovenska mitologija u tekstovima, prožeta Kozeljnikovim fenomenalnim rifovima je u tom trenutku bilo sve što mi treba. Gubio sam se u iskonskim šumama slušajući ga. I dan danas, kad nešto ovde ne valja, ja spržim „Za kosti otaca!“ i sve postane bolje, makar na tren. Albumi koji su došli posle toga su samo nastavak na njihovu nihilističku priču i iz albuma u album, sve su bolji i bolji i sve dublje kopaju po ništavilu postojanja. Po mom mišljenju, jedan od najozbiljnijih metal bendova u Srbiji, ako ne i najozbiljniji.

Komentari