Antonio Maletin je bubnjar beogradskog sastava Rain Delay. Kako kaže, u planu ima i solo projekat na kojem radi sa prijateljima iz bivših bendova, poput Frozen Moonlight, Paimonia, Black Division… Pored sviranja, bavi se i crtanjem i to, kako kaže, „u dve smene“, a njegove radove možete pogledati ovde.

Tri najbolja srpska metal izdanja i zašto?

– Muziku sam počeo veoma kasno da slušam, treći razred srednje škole, da budem precizniji. Danas ljudi tih godina imaju snimljene albume, ali kada sam konačno pronašao metal, bilo je jasno da sam pronašao nešto što prevazilazi samo interesovanje i ukus. Bendove koje sam zavoleo uvek vezujem za neku priču, period života, poznanstva, emocije i zato mi je drago što je bilo lako setiti se mnogih domaćih izdanja koja mi mnogo znače, ali bilo je malo teže izabrati samo tri. Pošto sam postao bubnjar jednog od moja top tri benda na svetu, moram sa liste da izbacim Rain Delay, We Forget album. To je priča za drugi put… Pouzdano znam da će 2019. biti dobra godina za domaći metal, jako moćne stvari su trenutno u procesu snimanja/miksa, jako dobre ekipe su na probama/traže člana da kompletiraju ekipu i krenu da nastupaju i jedva čekam da sve to čujem.

Meddle – Obol (Samoizdanje, 2016.)

Ovu ekipu poznajete iz benda Pry, a ove pesme su, igrom slučaja, meni bile poznate još u demo verziji. Nedavno sam tek saznao da je Obol objavljen, spot je izašao u apilu 2017. Ne znam zašto sam propustio da ih slušam do sada ali što kažu, sve u svoje vreme, sad mi je baš i trebalo ovako nešto. Ovo ja nazivam “Ne bih ja ovo (znao) da sviram, ali super je” žanr. Zoltan je drugi nivo bubnjara, među najboljima u zemlji i šire a ostatak ekipe je uradio ono što mnogi bendovi ovako progresivnog i tehnički zahtevnog zvuka jednostavno zaborave da urade. Napisali su pesme koje su potpuno pristupačne za slušanje, sa puno melodija, pevljivih deonica i dinamičnih prelaza. Pesma “Hymn” je trebala da bude instrumental ako mene neko pita, ali pošto nije, obratite dobro pažnju na to što se dešava iza vokala. Prelepo je…

Tales of Dark… – Perdition Calls (BadMoodMan, 2009.) – recenzija

Bila je čast biti član ovog benda pre nego što je polako u doom ritmu prestao da radi, ali imajući u vidu da sa njima nisam nastupao ili snimao, ne kršim pravila time što pišem o ovom albumu. Kada sam prvi put čuo Tales of Dark…, pronašao sam sve što volim u muzici a i mnogo toga što je u tom momentu za mene bilo novo. Tristania mi je omiljeni bend zbog takvih vokala, Opeth zbog takvih tranzicija a sve ostalo je do danas unikatno Tales of Dark… Nisam sreo ništa slično. Vrhunac albuma je verovatno “The Majestic Nothingness”, jedna od onih pesama koje kao da više ne postoje, kao da niko ne želi ili ne zna da ih napiše… Želim da se bend vrati u život, sa mnom ili bez mene, to treba da se desi…

Hetera – Sa one strane (One, 2004.) – recenzija

Kada sam došao do ovog albuma, za mene je metal još bio relativno nov pojam. Do danas, samo sa sestrom mogu da se prisećam kako je bilo cool slušati ovaj album, i ne znam koliko je uticao na domaću scenu tada, ne znam koliko ga ljudi pamte ali eto ja nikada neću prežaliti što nisam uspeo da čujem Heteru na EXIT-u. Kupio sam kartu samo zbog njih, oni su svirali van rasporeda i na kraju sam utešno čuo samo Nightwish… Sve pesme su hitovi ali ono što bih na prvom mestu obeležio kao srce ovog albuma su tekstovi. Kada slusam „Ljiljane“ od Wolframa ili ovaj album, stalno se pitam zašto ne pevamo češće na srpskom?

Komentari