Goran Radaković je gitarista, pomoćni vokal i, uz pevača Cexa, osnivač zrenjaninskog sastava Trash Union. Jedan od retkih nepenzionisanih predstavnika srpske hardcore scene s prelaza iz 90-ih na 2000-te. Sem muzike, aktivan je i u nekoliko borilačkih disciplina, dok je po zanimanju profesor srpskog jezika i književnosti, zaposlen u prosveti.
Tri najbolja srpska metal izdanja i zašto?
Sunshine – Neću da se predam (Metropolis, 1998.)
Dovoljno sam mator da sam kao klinac uspeo da zakačim njih ovo zlatno doba… (smeh) Iako će retko kome pasti oni na pamet kada treba da se na brzinu isfristajluju tri metal benda, treba imati u vidu da dok se ovaj bend nije pojavio, najveće prženje što smo mogli čuti na 3K bilo je – Dobar dan, dobar dan, dobar dan… ludo i brzo… Nije mi namera da umanjim važnost DLM-a ili Brejkersa, daleko bilo… Samo želim da kažem koliko je potreba za nastankom ovakvog jednog benda bila velika. Falio je taj urbani fazon za koji nije moglo biti boljeg čoveka do Baneta koji se pojavio iz blokova sa sve zanatom koji je pekao preko bare, te se odlično snašao u toj ulozi harizmatičnog OGa kojem podršku daju Ramirez sa svojim psiho pogledom i epskim sricanjem tekstova, rastafarijanac na basu i grim reaper na gitari i jednako važan ostatak ekipe. Odjek koji su napravili bio je toliko velik da se sećam čak kako su i stariji dizelaši u osnovnoj školi išli po hodnicima i, klimajući glavom, repovali kokain stihove sa sve vađenjem zamišljene utoke iz pojasa na konsintagme “Kratko repetiranje u minimalnom roku” kada je trebalo da se odglume ona tri pucnja. Međutim, za ovaj album se odlučujem jer smatram da su na njemu muzički i tekstualno najviše bili stasali i da je lični pečat najprisutniji, a spotovi su svakako (tek) priča za sebe.
Tanker – Sorrow Drives the Will (Samoizdanje, 2010.) – recenzija
Neposredno po izlasku, ovaj EP je došao i u moje ruke. Koliko se sećam, dali su mi ga drugari iz Tuzle iz tadašnjeg benda Hobson’s Choice. Bila je to doslovno ljubav na prvi pogled (slušanje)… Prošlo je već sedam godina, a pesme sa njega prate me na plejeru gde god da sam od tada, nebitno u kom delu sveta sam se našao, da li sam trenirao ili vozio auto. Fenomenalan spoj rifova i harmonija i tekstovi koji gađaju u meso. Možda pevaču pomalo manjka širi opseg glasovnih mogućnosti za neke melodičnije delove, ali to mu nikako ne umanjuje važnost koju je doneo u bend sa svoje strane, a ona je ogromna u vokalnom smislu. Nažalost, samo jednom sam ih čuo uživo. To beše u novosadskom Quarteru, i ispostavilo se da su ljudi uz svog tonca zvučali još bolje nego na CD-u, a plašio sam se pred koncert da li ću se eventualno razočarati.
Putrid Blood – Fire at Will (Samoizdanje, 2009.) – recenzija
Iako se većina ljudi opredeljuje za Absolute Profit, ja bih radije naveo ovaj EP, pošto u njemu leži suština prvog utiska koji su ostavili na mene. Nisam muzički producent, nego stvaralac, pa mi ne igra preterano bitnu ulogu sam kvalitet produkcije koji je ovde u nekoj meri siroviji nego na kasnijim oglašavanjima benda. Od početka do kraja, ovo ostvarenje je napumpano takvom energijom da, kako vreme prolazi, sve mi je manje jasno kako su momci u tada svojim ranim 20-im mogli ovako nešto da iznedre, a čak se na njemu nalaze i pesme koje svoj nastanak vuku iz ranijih projekata članova benda kao što je “Pokvaren do srži”. Podigli su standard domaćem thrash metalu toliko da su veoma dobrodošli i u hardcore i u punk krugovima. Bili bi i zaslužni trend-seteri kada bi postojao veći broj klinaca sa mudima u ovoj branši.
https://www.youtube.com/watch?v=uT9MCn3ouCY
