Aleksandar Aca Šćepanović bio je frontmen beogradskog nu metal sastava Yobo od 1997. do 2012. i u tom periodu je sa njima snimio dva albuma i odsvirao stotinak koncerata. Danas se ne bavi aktivno muzikom, jer se bacio na preduzetništvo i poslednjih godina živi na relaciji Beograd – Kopaonik – Njujork.

Tri najbolja srpska metal izdanja i zašto?

– Osnovni kriterijum za izbor ova tri albuma je moj emotivni odnos prema njima, a redosled je hronološki.

Bloodbath – Traumatic Memories (Explosive, 1992.)

Koncert Bloodbatha u januaru 1993. u beogradskom Domu omladine (zajedno sa Demoniac i Necrophobia) bio je prvi metal koncert na kojem sam bio i trebalo mi je nekoliko dana da dođem sebi posle toga. Bila je to neka vrsta inicijacije, tada sam postao „pravi“ metalac. Bio sam osmi razred i ložio sam se na death metal scenu sa Floride. Znao sam da Sepulturu, Death ili Obituary sigurno neću gledati uživo u Srbji pod sankcijama, ali tu je bio Bloodbath, i to ne samo kao nekakva uteha, nego bend koji sam voleo podjednako, pa možda i više od navedenih bendova. Sećam se kako sam trčao do pošte kad mi je iz Explosivea stigla kaseta, a uz kasetu spakovan i unutrašnji omot ploče sa tekstovima. I danas, 25 godina kasnije, mislim da ih sve znam napamet. Voleo sam i njihov sledeći, žanrovski drugačiji, album Frustrations, ali Traumatic… je prva ljubav i zato je na listi.

Svarog – Smor (Gong, 1995.)

Vanvremesko remek delo teškog zvuka u Srbiji! Svarog sam prvi put gledao na festivalu Balkan Horror Opera ’94 i odmah se videlo o kakvom je unikatu reč. Domaća scena je tada bila jasno „isparcelisana“ na metal i hard core sa svim svojm podžanrovima (i odgovarajućim imidžom i tekstovima koji idu uz njih), a oni su svojim Sabbathovskim gruvom oduvali sve te barijere. Mislim da nisam propustio nijedan njihov beogradski koncert nakon toga. Sećam se kako se Boško kao Eddie Vedder pentrao po konstrukciji scene na velikom koncertu ispred Doma omladine, sećam se džinovskog stroba koji su uperili ka publici u „Prostoru“ u Sarajevskoj, sećam se kako su oduvali sve bendove na festivalu Groovanje… Album Smor je snimljen uživo u KST-u i savršeno je uhvatio energiju benda na vrhuncu. Iako bismo svi voleli da je Svarog duže potrajao i možda izbacio još neki album, možda je ovako i bolje: blitzkrieg i odlazak u legendu.

Wulckdroff – Going, Going (Silver Cross, 1996.)

Mislim da je to bilo 1994. godine kada se u YU Rock Magazinu pojavio intervju sa thrash bendom iz Mladenovca čudnog naziva – Wulckdroff. Osim što sam tada pasionirano pratio domaću metal scenu, jedva sam čekao da ih čujem i zbog toga što sam u to vreme živeo u Obrenovcu i znao koliko je teško bendovima iz prigradskih opština da skrenu pažnju na svoj rad. Naravno, tada nije bilo interneta, pa sam morao da sačekam do ’96 kada im je objavljen ovaj sjajan mini album sa šest pesama. Na omotu slika njihovog bubnjara kako grize glavicu kupusa, unutra članovi benda prave smešne face za nekim slavskim stolom. Nisam bio siguran da li da to čitam kao amaterski potez ili svesno sprdanje sa stereotipom „benda iz provincije“, ali znam da mi je već na prvo slušanje album bio do jaja. To je bila godina kada je moja generacija slavila osamnaeste rođendane i svakog vikenda smo na nekoj žurci puštali „The Last Hero Has Gone“ i pijani je horski pevali. Inače, Silver Cross Records je te godine poslao sva svoja izdanja engleskom Metal Hammeru, a oni su u recenziji dali Wulckdroffu najvišu ocenu u odnosu na ostale bendove (bili su tu i Bloodbath i Rapid Force!). Nažalost, Wulckdroff sam imao prilike samo jednom da gledam uživo, i to na proslavi Lemmyevog rodjendana u KST-u ’96 kada su svirali samo pesme Motörheada.

Komentari