Ako me pamćenje dobro služi, Pestilence je poslednji put svirao u Srbiji još 2018. godine kada su posetili Novi Sad, pa je prošlo sasvim dovoljno vremena da se ponovo uželimo Patricka Mamelija i ekipe. Četvrtak, kultni Fest u Zemunu, lepo vreme, pivo ispred kluba i fino druženje kako to naša metal kultura već nalaže.
-
- Nastupili: Pestilence + Metal Gate, Attitudes To Human Extinction, Soul Cremation
- Lokacija: Klub Fest, Zemun
- Datum: 23.07.2026.
- Tekst: Darko Živković
- Foto/video: Igor Dešić
Nažalost (ili srećom, kako se na kraju ispostavilo), Pestilence je imao problema sa dolaskom, opremom i svim onim stvarima koje se prosto ponekad dese kada bendovi putuju po Evropi. Delovalo je u jednom trenutku da će biti baš gusto sa vremenom, ali nije bilo nikakve šanse da se koncert ne održi. Samo je bilo pitanje koliko ćemo ga čekati.
Veče su otvorili momci iz kikindskog Metal Gatea. Kažem momci, a zapravo mislim deca. Trio čiji prosek godina verovatno ne prelazi 15 polako ali sigurno postaje sve bolji i bolji. Odsvirali su demo materijal i predstavili pomalo eksperimentalni death/thrash zvuk koji je izazvao poprilično interesovanja među publikom. Bilo je i čuđenja i snimanja telefonom i onih pogleda „čekaj, koliko oni imaju godina?“. Lepo je bilo videti i podršku starijih kolega muzičara koji su ih pratili iz prvih redova. Obratite pažnju na njih. Pestilence im je jedan od najvećih uzora, pa možete misliti šta njima znači da upravo oni otvore koncert.
Nakon njih na binu izlaze Attitudes To Human Extinction iz Hrvatske. Besan death metal, bez mnogo filozofiranja, ono što bi braća Englezi rekli „take no prisoners“. Oštri kao žilet, veoma usvirani i pravo malo otkriće za mene. Moram priznati da mi je pred kraj seta postalo pomalo jednolično, ali ako pričamo o sviračkom delu priče – nema im se šta zameriti.
Soul Cremation iz Tuzle bili su treći bend večeri. Tuzla je, ispravite me ako grešim, oduvek bila nekakva prestonica death metala u Bosni i Hercegovini, možda i u regionu generalno, pa nije ni čudo što je i ovaj bend vrlo lepo prihvaćen. Njihov death metal je nešto siroviji i primitivniji, uz poneki moderniji uticaj, ali ono što mi se najviše dopalo jeste što se ljudima na faci vidi koliko vole to što rade. Nema foliranja, nema glume opakih metalaca – izašli ljudi da sviraju death metal i da se dobro provedu. Negde na polovini njihovog nastupa krenule su i prve ozbiljnije šutke i atmosfera je počela ozbiljno da se zagreva.
Satnica se manje-više poštovala sve do Pestilencea. Zbog problema sa dolaskom odlučili su da odrade line check koji se baš odužio. Set je bio najavljen za 23:15, a bend je na binu izašao pred ponoć. Šta je, tu je, niko nije pravio problem, a Fest je u međuvremenu bio skoro pa pun.
I onda kreće ono zbog čega smo svi došli. Lekcije iz death metala po receptu Patricka Mamelija.
Zvuk odličan tokom čitave večeri (za isti je bio zadužen Mengele, nekadašnji, a nadam se i sadašnji veliki fan upravo Pestilencea), Mamelijeva statičnost na bini standardna kao i prethodnih 20 i kusur godina, nova postava benda na koju smo već nekako navikli i set lista koja praktično ne ostavlja mnogo prostora za zamerke.
Ako me sećanje ne vara, koncert su otvorili numerom „The Secrecies of Horror“, nakon koje su usledile „Twisted Truth“, „The Process of Suffocation“, „Land of Tears“, „Resurrection Macabre“, „Chronic Infection“ i ostali klasici koji su vrlo lepo pokrili gotovo sve faze benda. Za kraj je ostavljena „Out of the Body“, kojom je posle nešto više od sat i po vremena i spuštena zavesa na njihov nastup.
Ne bih ulazio u rasprave koliko je Pestilence danas relevantan, da li je Mameli težak za saradnju, koliko je članova promenio ili da li vam se sviđaju njihovi noviji albumi. Voleli ih ili ne (ili voleli njega ili ne), činjenica je da Pestilence danas zvuči naoštreno, precizno i veoma uigrano. Kako zvuči prva pesma, tako zvuči i poslednja. Nema tu mnogo praznog hoda i improvizacije. Ljudi izađu, održe čas death metala i odu kući.
Šutke su trajale praktično od početka do kraja njihovog seta, a Mameli je između pesama izjavio da su do sada najluđi fanovi bili u Santijagu, ali da je Beograd, odnosno ponosni Zemun, ozbiljno konkurisao za tu titulu.
Za sam kraj, ono što mi je možda ostavilo i najlepši utisak – Patrick Mameli je ostao na bini i fotografisao se i potpisivao sve što su mu fanovi donosili. Totalno poštovanje za takav odnos prema ljudima koji su došli da ga gledaju.
Pestilence je jedan od onih bendova sa kojima u Srbiji jednostavno nema greške. Publika ih ovde obožava već decenijama, a čini se da nove generacije tek otkrivaju koliko su značajni za death metal. Prosto, ima nešto u njima. I izgleda da će ga još dugo biti.
