Norbert Đeri se od 2000. godine aktivno bavi sviranjem – uglavnom je gitarista, ponekad i vokal. Stalni bendovi su mu Ashen Epitaph i Jane Dark, a oba sastava su trenutno na kraćoj pauzi što se tiče nastupa, dok bi novi albumi trebalo da stignu uskoro. Pored sviranja, Đeri se bavi i organizovanjem UG koncerata, novinarstvom, kao i humanitarnim radom. Po zanimanju je diplomirani sociolog. Sebe, kako kaže, smatra Senćaninom, iako je šest godina živeo u Novom Sadu, jednu godinu u Budimpešti, a poslednje dve u Subotici.

Tri najbolja srpska metal izdanja i zašto?

– Kada si fan muzike i žanra, nije lako odrediti i izabrati top tri Srpska metal albuma. Za nedelju dana palo mi je na pamet dvadesetak kombinacija, ali nijedna nije bila ona prava. Izabrao sam albume koji možda i nisu najbolji od pomenutih izvođača, ali su na mene imali neki presudan i odlučujući uticaj.

Eyesburn – Fool Control (B92, 2000.)

Teško je odlučiti koji je od prva tri albuma Eyesburna najbolji, barem meni, ali izabrao sam album sa kojim sam i upoznao ovaj bend – Fool Control. Sa njihovom muzikom smo se prvi put susreli davne 2000. godine u Bečeju, tokom manifestacije “Izađi na glasanje”. Posle koncerta smo se odmah dali u potragu za njihovim izdanjima. Kada smo nekoliko nedelja kasnije nabavili ovaj album, toliko često i skoro svakog dana smo presnimavali za prijatelje, da se posle nekoliko meseci zaglavio u hi-fi uređaju od svakodnevnog puštanja. Sećam se da sam, kod prvog puštanja albuma, i kod prvih numera “Warning Dub/War Control”, osetio da je to nešto sasvim drugačije od onog što sam do tada slušao. Za to vreme, album je zvučao vrhunski, sa nekim posebnim šmekom, originalan, a za svaku numeru smo osećali kao da je pisana baš za nas. To je jedan od albuma koji su proširili moj muzički ukus, posebno pesmama kao “Bite the Soul” ili “No Free Time”, koje su bile više reggae nego metal. Slično je i sa numerama kao “Foolin I&I”, “Pimp It”, koje su za mene tad bile i previše alternativne, ali su vremenom postale omiljene zahvaljujući originalnosti. Naravno, pre toga, a kao i kod svakog metalca, prvo su mi se dopale stvari sa tvrđim zvukom, poput “Divide”, “Fool Control”, “Swalow”, “Mental Murderation”. Dok sam bio u vojsci, jedan lik iz moje čete je poneo kasetu kako bi je preslušao i posle prvih tonova već se oko kasetofona okupilo nas četvorica, što je i bila osnova za početak druženja, jer sem što smo nosili istu uniformu, nismo ništa znali jedan o drugome. Slušanje Eyesburna nije ukazivalo samo na vrstu muzike koju smo slušali, već i na stavove o životu i političkim pitanjima. Eyesburn je takođe brisao tada krute granice između različitih stilova. Mnogi ljubitelji drum and bass, dub, reggae muzike su zbog njih postali otvoreniji prema tvrđem zvuku, kao što su i mnogi metalci postali otvoreniji prema navedenim pravcima. Ceo album, a posebno pesma “Fool Control”, je bila himna jedne izgubljene generacije, čije je nade ubio korumpirani i pokvareni sistem. Nažalost, to se ni do dan danas nije izmenilo, te njihov album ostaje aktuelan i značajan i u ovim vremenima.

M.A.D:Goya – The Number of the Beers (Samoizdanje, 2003.)recenzija

Tokom početka studija u Novom Sadu 2004. godine, jedan kolega i prijatelj mi je dao mp3 disk sa domaćim bendovima, kako bi me “edukovao” o srpskom undergroundu. Tada sam još uvek pratio zapadne bendove, a od underground scene isključivo Mađarsku, pa nisam znao šta ima kod nas i šta da očekujem. Kada sam stigao do ovog albuma, nisam mogao da verujem da iko može da sluša ovu “salatu” od muzike. Naviknut na vrhunsku produkciju, ovo mi se činilo smešnim i ne najbolje odsviranim muzičkim delom. Ali, kasnije sam bio u prilici da posetim njihov koncert i uverim se u energiju i ludilo ovog benda uživo, u toj meri da su se neke pesme i zaglavile u mozgu i terale me da vratim disk u plejer. Vremenom je celokupno naše društvo severne Vojvodine bilo navučeno na ovaj album koji je i postao sastavni deo kućnih žurki sledećih nekoliko godina. Sad, sa distance od dosta godina, čini mi se da je ovo najbolji underground crossover thrash album sa ovih prostora, prepun humora i sarkazma. Ovim albumom su iskristalizovali njihov električni stil koji je nosio obeležja svakog pravca koji se pojavio 80-ih godina. Pored “hitova” kao što su “Divizija piva” i “Čekić u glavu”, tu su i tipične punk/thrash/hc pesme poput “The Lost Boys”, “Bloodpearl”, “Radiation Sickness”, “Ready to Thrash”, ali i žestoke stvari kao “Road to Ruins” i “Mercenary”, koje naginju ka death/grind žanru. Ceo album je povezan otkačenim stvarima između pesama, kao “Župnik”, “Ok. Obej”, “Wc propast”, koje daju jedan poseban humor celom albumu zbog kojeg se i opraštaju sve mane. Posebno bih izdvojio pesmu “Crni dom”, koja je jedna od njihovih najmračnijih stvari, kao i bubnjarski najkomplikovanija. Ovaj album je pečat, kultni album jedne muzičke epohe u Vojvodini. Reč je o malim bendovima, bez ikakve podrške ili mogućnosti sem sopstvene volje i oduševljenja muzikom, krenuli sa sela i stigli do grada. Kod njih nema polemike da li su bili iskreni ili ne. Oni su bili deo surove stvarnosti, što je i bila neophodno, kako za uspeh, tako i za tragediju budućeg rada. Posebno je interesantno da su pored Downstroya bili drugi domaći bend koji su ljudi zavoleli i prihvatili na severu Vojvodine. Šteta je što ne postoje više, ali tako je M.A.D:Goya ostala legenda koja nikada nije završila svoju priču.

Bloodbath – Traumatic Memories (Explosive, 1992.)
Rapid Force – Apotheosis of War (SilverCross, 1993.)

Kao klinac redovno sam na NS+ pratio Hard Metal video magazin. Jednom prilikom su puštali snimke sa festivala Balkan Horror Opera gde su svirali i gore pomenuti bendovi. Posle nedelju dobio sam od prijatelja na kaseti loš (užasan!) snimak oba albuma. Zbog toga je ovo meni kao jedan album jednog benda. Traumatic Memories nosi sva obeležja tadašnje svetske death/thrash scene i uticaj bendova poput Protector, Entombed, Nocturnus, koje i volim. Za mene su granice žanra death metala upravo tamo gde se i nalaze na ovom albumu. Meni žešće i brutalnije stvari od “Traumatic Memories”, “Impulsive Hate”, “Virus”, i ne trebaju, to bi već bilo preterivanje. Ove pesme imaju početak i kraj, refren i melodiju koju pamtiš, kao i mračnu atmosferu. Apoteheosis of War je tada bilo jedno savremeno thrash izdanje. Najveća vrednost albuma su dobro napisane pesme, kao što su “Shame”, “Sky is Burning Higher”, “Blindness”, “Hero”, koje nose sve karakteristike kvalitetnog thrash metala. Tu nema rasprave, ovo je jedan od najboljih srpskih thrash metal albuma 90-ih. Posle godinu dana, kasetu je sažvakao kasetofon, nanoseći smrtonosne rane, što je bilo ravno katastrofi, jer lik od kojeg smo i nabavili istu više nije bio u zemlji. Originalno Apoteheosis of War izdanje sam našao na buvljaku, ali Traumatic Memories sam nabavio tek nakon dobrih deset godina.

(SMP)