Elio Rigonat svira gitaru i peva u thrash/speed metal sastavu Kobold i peva u mladom thrash metal sastavu Merciful Angel. Pored dva EP-a sa gore pomenutim sastavima, objavio je ove godine i solo album Egregor I, na kom je preuzeo ulogu svih instrumenta. Trenutno privodi kraju snimanje debi albuma Kobolda Death Parade u studiju Citadela.
Tri najbolja srpska metal izdanja i zašto?
Space Eater – Passing Through The Fire To Molech (Pure Steel, 2014.) – recenzija
Tokom godina slušanja metala, oduvek sam bio poprilično odsečen od ostatka sveta i povučen od „glavne metal ekipe“. Često bih išao na svirke i koncerte sam ili u pratnji jednog prijatelja, tako da je moj jedini kontakt sa domaćom metal scenom u početku bio oči u oči, na koncertu. Nikad ne bih znao na čijoj sam svirci, čije pesme slušam i ko su ti ljudi na bini, ali bih se svaki put dobro izubijao i fantastično proveo u šutci s ljudima koje nikad ne bih upoznao. Naime, samim tim što sam uvek bio odsečen od ljudi, nisam se kretao u krugovima domaćih muzičara, te nikad nisam imao priliku da mi neki prijatelj nametne „svoj“ bend. Uvek bi me muzika privukla kvalitetom, nikad prisnošću sa ljudima koji je stvaraju. Leta 2014. godine sam upoznao Luku Matkovića na Kobold svirci i malo je reći da uopšte nisam zgotivio čoveka. Samim tim sam imao i niska očekivanja za njegovu muziku. Ali tada novoizdati album Space Eatera je prkosio tim očekivanjima i koliko god pokušavao da mrzim ovaj album, nisam mogao dovoljno da ga zamrzim. Slušao sam ga dok sam trenirao, dok sam ležao u bolnici, dok sam pravio svoj album. Bilo ga je baš teško mrzeti, i dalje je teško. Sigurno nisam jedini koji se ovako oseća, s tim da je većina ljudi unapred presudila da ovaj album nikad neće moći ni da dotakne Aftershock. To je prvi album sa domaće metal scene za koji smatram da je na svetskom nivou, sa Exodusom, Megadethom, Metallicom i drugima. Pamtive pesme, tekstovi prepuni metafora i odraza na lična iskustva, munjeviti rifovi, definisani unikatan stil, gromoglasna produkcija nalik na Andy Sneapa, baš onakva kakvu volim. Album je za čistu desetku od prve do poslednje numere i verovatno najbolje metal izdanje sa ovih prostora do danas, koje će biti muka nadmašiti. Malo je reći da je ovaj album jedan od razloga što sam se na kraju ipak potrudio bolje upoznati sa Lukom. Trenutno zajedno sviramo u jednom bendu i radimo na albumu u drugom.
Bombarder – Okot iz pakla (Grom, 2016.) – recenzija
Šta reći – Bombarder. Posle albuma Ima li života prije smrti, mislio sam da nijedan budući Bombarderov album neće moći da nadmaši ovo remek delo zlog speed metala. Ali onda je stigao Okot iz pakla i kupio sam CD prvom prilikom. Od tada ga vrtim bez prestanka u kolima gde god da idem i vrištim kroz prozor stihove omiljenih numera „Graditelj hrama“ i „Blizu je kraj“. Album sam sigurno preslušao 50 puta i ne mogu i dalje reći da mi je dosadio.
Prisoner – See The Scars (Slaney, 2015.) – recenzija
Sirovo, brzo, agresivno, rock ‘n’ roll. Prisoner je jedan od vodećih mladih bendova na sceni koji se u samom startu suočio sa surovom kritikom publike. Nekima smeta vokal, nekima smeta imidž, nekima članovi benda kao osobe, a većina se žali kako bend ne donosi ništa novo na scenu. Ali da li je zaista tako, s tim da domaća metal scena ne može baš da se diči brojnim kvalitetnim izdanjima, pa čak i kad je navodno najpopularniji pod-žanr, thrash metal, u pitanju. Par već kultnih starijih bendova gura i dalje, većina se raspala ili je u stanju raspada, neki odaju poslednje trzaje, oni „pametniji“ samo prelaze u neki sličan žanr koji se trenutno prodaje. Thrash revival je odavno umro u Srbiji. Pratiti trenutni svetski trend u muzici ne treba poistovećivati sa donošenjem nečeg novog na scenu, naprotiv, trendovi umiru, a sa njima i bendovi koji su ceo svoj zvuk osnovali na njima. Prisoner i te kako donosi nešto novo na domaću scenu, nešto što je ovoj sceni dugo trebalo, a to je još jedan razjareni mladi thrash metal bend s korenima u NWOBHM-u. Klasični rifovi, solaže za paljenje publike i sveukupno jedan nesalomiv stav su ono što odlikuje ovaj debi album. Thrash metal albuma koji zvuče kao thrash metal nikad neće biti dosta, a ja znam da meni nije i dalje dosta albuma See the Scars, koji me čeka u mojim raspalim kolima spreman za sledeće putovanje.
(SMP)
