Prisoner - See the Scars

Ako nastave sa ovakvim radom i imajući u vidu da je napredak u odnosu na prethodni EP po svim pitanjima izuzetan, Prisoner ima zagarantovanu budućnost, kojoj rad i disciplina moraju biti potpora. U suprotnom – cvrc.

Žanr: Thrash / Speed Metal
Izdavač: Adv. Promo, 2015.
Web: Facebook
Piše: Igor Stanić

Neposredno nakon kovanja, iz Citadela studija u laboratorije SMP-a (istureno odeljenje Inđija), na testiranje stiže vruć, vreo komad speed metala, imena See The Scars, beogradske ekipe Prisoner, znane u svojim počecima kao Grob. Nakon konstantnih letećih izmena u postavi, EP iz 2014. godine (Upcoming Devastation) označava start studijskog rada benda. Prisoner se sada, nepunih godinu dana nakon EP-a, odlučuje na jedini logičan korak u nastavku karijere – full-length album.

Da pređemo na stvari direktno, bez okolišanja. Dva epiteta se momentalno lepe na karakter See The Scars nakon prvog slušanja. Oštro i hrabro. Idemo dalje. Drugo, treće, četvrto. Peto. Već sada je sve bistro. Podele između vrlina i mana su više nego očigledne. Prvo – vajb. Odličan. Rifovi su iz srca. Originalno? Jok. Uverljivo? Da. Ideje i aranžerska rešenja? Sve napisano gore za rifove važi i ovde. Originalna neoriginalnost, paradoks domaće scene, jer u isto vreme, na ovaj način, malo ko i svira. Petlje znači imaju. I to je dobro. Kvalitet pesama ujednačen, dakle, album se može posmatrati i slušati kao celina.

E, sada stiže jedno kolosalno „ALI“.

Kompletan balans između dobrog i lošeg remeti niz sitnih propusta vezanih za vokale na albumu i to je jedini pravi problem ovde. Pred pevača Emila Ivoševića stavljen je težak posao, koji on u ovom momentu, nije u potpunosti uspeo da iznese na pravi način. To nije ništa što u budućnosti ne može da se reši sa više rada, boljom pripremom, sticanjem iskustva i boljom saradnjom unutar aranžerskog ljubavnog trougla – bend, pevač, producent. Zato mali, malešni minus i ide ka producentu materijala, Luki „Tower“ Matkoviću, jer je jednostavno morao da izvrši veći pritisak i na bend i na samog Emila, kako bi iz svega izvukao maksimum, pogotovo imajući u vidu da je celokupan zvuk albuma, sa tehničkog stanovišta, gotovo perfektan, vrlo prirodan i sasvim odgovarajuć karakteru benda. Sa druge strane, karakteristični prateći vokali su odlični i gotovo uvek na pravim mestima.

Vizuelni identitet Prisonera prati duh retro-speed metal svirke, tako da se i to u načelu uklapa u CV Prisonera, iako mislim da tvrdoglavo insistiranje na epitetu „Old School“ po svim stavkama u životu jednog mladog benda nije preko potrebno i da postoje kontraindikacije koje vremenom mogu da se manifestuju, ali sud o tome će doneti tek naredna izdanja.

Zaključak? Prosto. See The Scars je dobar album. Čak i više od toga jer je u pitanju debitantsko ostvarenje. Snage i žestine nikako ne manjka. Neiskustvo i par sitnih grešaka ili propusta, kako god, su na kraju nešto snizili konačnu ocenu, ali u svakom slučaju, ako nastave sa ovakvim radom i imajući u vidu da je napredak u odnosu na prethodni EP po svim pitanjima izuzetan, Prisoner ima zagarantovanu budućnost, kojoj rad i disciplina moraju biti potpora. U suprotnom – cvrc.