Smrt, ljubav, smrt je svakako rad kome je bend težio sve godine, nosi hrabrost i ljudsku nesavršenost, mrak i svetlo zajedno umešano u jednu celinu pa je zaista dobro pitanje kuda dalje i ima li smisla posle ovoga?

Na samom početku moram nešto da priznam, ili možda i da se ogradim u startu, izbor je vaš: ovo će biti jedan veoma težak tekst za napisati iz mnogo razloga. Beogradski bend Consecration spada u vedete naše scene, preciznije u predvodnike naprednijih struja u težoj gitarskoj muzici već više od dve decenije i to je status koji se održava već odavno, tako da je svaki njihov dugosvirajući album događaj kome se pristupa sa posebnom pažnjom i podrobnijom analizom od standardne. Sa druge strane ne možemo negirati ni ličnu povezanost s bendom jer je glavni čovek sastava Danilo Nikodinovski prijatelj mnogih članova naše redakcije (neretko i deo iste kao saradnik) što može da zamagli celokupnu sliku nekim personalnim velom a opet sa druge strane ta činjenica ne bi trebala da utiče na utisak koji treba da iznesemo ljudima koji prate naš portal nepristrasno. No, te prijateljske veze su uticale da dobijemo album u integralnoj verziji pre datuma izlaska te smo uradili najlogičnije: album se slušao uzduž i popreko, stvorila se lična i dublja veza te sam ostavio vremena da album pusti dublje korenje u meni da bih mogao iole šta smisleno da kažem.

Trebalo je očigledno tako uraditi jer Smrt, ljubav, smrt nije samo još jedan album. Šta god iko mislio o ovom izdanju, on je nešto što je moralo da se desi Danilu i bendu. Još pre nego što je album bio i ozvaničena ideja šalili smo se da bi bio red da Consecration ode u Tiamat pravcu znajući ljubav autora posebno prema albumima A Deeper Kind of Slumber ili Wildhoney i koliko su pristupi istim uticali na njegov razvojni put. Naravno da je ova legendarna izdanja nemoguće iskopirati u njihovoj singularnoj viziji ali ja ne mogu da se otmem ličnom utisku da je Smrt, ljubav, smrt odgovor na iste kroz vizuru ljubavi i smrti u Srbiji ovih godina. Da se ne bi stekao utisak da se hvalim informacijama koje posedujem, sam bend je na svojim stranicama objavio siže oko stvaranja i snimanja albuma podcrtavajući važnost i veličinu kreacije koja je pred nama za kreatore i učesnike u snimanju.

Šta god iko mislio o ovom izdanju, on je nešto što je moralo da se desi Danilu i bendu

Ono što će slušaocu skrenuti pažnju pre samog početka slušanja albuma je jedna krupna veza sa kultnom pojavom koja je bitna za zemlju porekla Italiju i nas same: naime, omot i naziv albuma Smrt, ljubav, smrt je više nego očigledno odavanje pijeteta čuvenom stripu Dilan Dog, prolaskom kroz listu pesama predani poštovaoci će otkriti još neke nazive londonskog privatnog detektiva za noćne more kao što su “Iza ogledala“, „Odblesci smrti“ ili „Demonska lepota“. Kakva je veza Dilana i Consecration? Pa sam Dilan je uprkos svim užasima kroz koje je prolazio iz epizode u epizodu znao da da šansu ljubavi… koja je neretko doduše znala da se tragično završi. Što se tiče samog albuma meni se čini da je tas vage pomeren na drugu stranu jer uprkos introspektivnoj i pomalo neprobojnoj auri same muzike, generalni osećaj koji provejava celim izdanjem nosi neku pozitivnu, rekao bih čak i katarzičnu notu te je možda Smrt, ljubav, smrt „Dilan Dog iza ogledala“, kako kaže i sam naziv prve numere. Ako se setimo istoimene epizode stripa, svako ko se pogleda u ukleto ogledalo izlazio je kompletno druge prirode iz njega te se možda tu može tražiti veza, dakle kročimo iza ogledala zajedno u poslednji Consecration uradak zajedno.

Već je pomenuta pesma ili intro prvi kamen spoticanja za lagodnog slušaoca jer je reč o instrumentalu bez klasične strukture, te se tu može tražiti veza sa gorenavedenim Tiamat čedom iz 1997. koje je postavilo zakone albuma koji poštuju sami sebe i nikoga drugog. Ta sinematičnost (ili možda bolje da kažemo ovde… stripičnost? Postoji li ta reč uopšte?) i dekonstrukcija muzike i albuma kao klasične uvrežene forme je ono što mene definitivno i apsolutno povezuje sa nezaboravnim Slumber, a verujem da će se i Danilu nasmešiti brk i brada na ovo poređenje, pa neka tako i ostane. Sledeća pesma „Imam“, prva da kažemo klasična numera na albumu, nastavlja ovaj postulat jer je reč o sporoj numeri koja lagano narasta i po meni najbolje otelotvoruje ime albuma u jednoj celini – naime, tekst se može iščitati kao ljubavni a muzika pliva na zvucima fretless basa za koji je vezan tragicizam jer je instrument pozajmljen od prvog basiste benda Milana Šuputa koji je neposredno pre izlaska albuma tragično preminuo. Smrt i ljubav povezani neraskidivo zaista, nešto što se ne može namestiti i što donosi još jednu dimenziju ovde koja će ostati zanavek.

Sledeća pesma „Delirijum“ je klasičan Consecration monument gde imamo gostovanje ženskog vokala Aleksandre Gegović koja sa Danilom duž cele pesme vodi egzistencijalni dijalog i prigušeni krik kao što je to slučaj i u svakodnevnom životu. Ako zanemarimo pomenute instrumentalne stanice, još dve pesme nam ostaju na repertoaru: „Demonska lepota“ koja vraća stvari u prošlost i predstavlja najviši metal segment albuma i momenat na koji Danilo stavlja možda i najveći akcenat, „Tvoj osmeh su blajndneri“, pesma koja nosi najveće svetlo na albumu i priča o nevinom momentu ljubavi koja se rađa u autoru. Nažalost, koliko god ta pesma značila tvorcu (a i drugima, sudeći po komentarima) moram da priznam da je ovo meni možda i najslabiji momenat albuma. Nemam problem sa tekstom koji je ogoljen jer je svaka prava ljubav u biti pomalo patetična, samo smatram da je kompletna realizacija pomalo zašla u neku jednostavnost koja je mnogo bolje realizovana u već pomenutoj „Imam“.

Iako sam najviše pominjao Danila u recenziji, ne treba zaboraviti ni rad na albumu ostalih umešanih: dugogodišnjeg basiste Ivana Aranđelovića, čak četiri bubnjara koji su pripomogli da se sve privede kraju kako treba i ostalih koji su bili zaduženi za miks i master. Zaista jedna prijateljska kolaboracija i kako najava albuma kaže “Meni je ovo nešto najvažnije i najlepše što sam napravio do sada — moja zaostavština“. Ova rečenica bar meni nosi neku najavu kraja u sebi, a da li sam u pravu videćemo. Smrt, ljubav, smrt je svakako rad kome je bend težio sve godine, nosi hrabrost i ljudsku nesavršenost, mrak i svetlo zajedno umešano u jednu celinu, pa je zaista dobro pitanje kuda dalje i ima li smisla posle ovoga?

Kao takav momenat u radu benda a i zbog same nestandardne strukture izdanja oprostićete mi što će ovog puta izostati naša ocena, no svakako savetujem da se album podrobno presluša radi uvida u odsečak duše u momentu koji ćete shvatiti prema sopstvenom stavu i afinitetima.

Consecration – Smrt, ljubav, smrt spisak pesama:

1. Iza ogledala
2. Imam
3. Grozomorno grimizna
4. Delirijum
5. Dok grad spava
6. Demonska lepota
7. Tvoj osmeh su blajnderi
8. Odblesci smrti
9. Kao kiša kada pada na šumu

Komentari