(FOTO) Oni koji ne prate

SMP
Koncerti

Sedim ispred računara i teško nalazim reči kojima bih mogao opisati ono što se odigralo i kako da ukrotim nabujale utiske, ali posao se mora obaviti pa da se potrudimo i krenemo redom…

Nekroskop Booking, promoterska kuća koja se specijalizovala za podzemne poduhvate kojih će retko ko da se dohvati, je za kraj godine priredio pravu poslasticu i nešto što se ne viđa svaki dan – uspeli su da dovedu kultni norveški Dødheimsgard, vedete black metal ludila koji su pravac odveli u neistražene smerove i još uvek ga drže tamo i bacaju gde žele po sopstvenoj volji. Imao sam sreće da posvedočim njihovom nastupu letos te sam znao da je ovo događaj apsolutno za ne propustiti, pa je 14. decembar bio upisan u kalendar velikim crvenim slovima.

Hladna decembarska noć odvela nas je u podnožje Pančevca do kluba Drugstore. Moram priznati da do sada nikad nisam bio u ovom prostoru a čuo sam ne tako pozitivna iskustva, a nažalost po samom ulasku u isti uverio sam se u takve stavove. Ovaj klub je zapravo modifikovana hala bivših prostorija mesne industrije koji se sada najviše koristi za rave žurke, visoki lučni plafon i hladne pločice na podu, hladnoća koja prožima kosti i teška pomrčina daje jedan nepatvoreno bizaran osećaj, ali iako je sam doživljaj ambijentalan akustika je apsolutno neprijateljski nastrojena prema bendovima, a niska temperatura kao da se urotila protiv prisutnih. Jedan zaista drugačiji skup u odnosu na standardne klubove na koje smo svi navikli, no, vreme je da se krene sa programom. Ovde treba napomenuti da je organizator upozorio da će se satnica tačno poštovati jer je posle koncerta predviđeno da krene tehno party… Ipak, ne lezi vraže, prvi bend stupa na scenu pola sata kasnije od predviđenog što unosi zebnju u već ledom okovana srca, kako će se to odraziti na trajanje Dødheimsgarda, ali o tome ćemo kasnije.

Početak sa navedenim kašnjenjem pripao je projektu CMPT kome je ovo bio premijerni uživo nastup što je poslastica sama za sebe, novi album koji treba da izađe za Osmose kroz koji dan smo već pohvalili na našim stranicama, a Vladimir Uzelac je za ovu priliku uz sebe na binu podigao na drugoj gitari Alena iz The Stone, za bubnjevima je bio Vladin prijatelj iz Sankt Petersburga, a basa nažalost nije ni bilo. Bina diskretno ukrašena simbolima kraja života u našoj mitologiji i video bimom sa mrtvačkim pokrovom, a bend se predstavlja mešavinom pesama sa svojih izdanja u sigurnoj formi, no, zvučna slika koju smo već percepirali naslepo se dokazala sasvim tačno, preglasno i prejako jer je tonac očigledno pokušao da reši problem velike sale napanjivanjem, te je buka uglavnom jela suptilne deonice propletene domaćim melodijama. Šteta, ali bend se nije dao omesti te je izveo svoje u sigurnom stilu, pa se nadam da ćemo imati priliku da ih pogledamo u nekom boljem okruženju gde će njihov visok kvalitet moći da dođe do izražaja.

Isto izrečeno oko zvuka važi i za Barshasketh, ime koje se vodi kao novozelandsko ali iza njega stoji još jedna iskusna glava naše scene Andrew koji je odavno stanovnik naše zemlje i aktivan učesnik u bendovima kao što su Nadsvest ili Svartgren. Barshasketh izvodi nešto moderniju varijantu black metala od prvog benda, prisutno je dosta disonance i upliva death metal brutalnosti no zlehudna navedena kakofonija zvuka je pojela i ovde ono što je trebalo da isijava, posebno na gitarama. Ni ova skupina se nije dala omesti navedenim te je krajnje suvereno izvela pred publikom (koja je polako pristigla i popela se na oko 300 duša) svoj repertoar, pa samo mogu zaključiti isto kao i za CMPT – dajte ovim bendovima bolje okruženje, jer i te kako imaju šta da pokažu, ali svakako svaka pohvala za organizatora za izbor pregrupa jer su oba imena apsolutno zaslužila svoje mesto svojim kvalitetom.

Satnica odavno probijena kao što smo već napomenuli i sa kašnjenjem na binu koja će se pokazati kao mala u svakom smislu da primi otvaranje dveri u neslućene dimenzije stupa petorka predvođena legendarnim Vicotnikom ogrnutim u crni veo i započinje nastup sa uvodnom “Et Smelter” sa izuzetnog prošlogodišnjeg Black Medium Current. Treba reći da se za zvezde večeri zvuk znatno popravlja no, ipak je to daleko od savršenog i na mojoj poziciji u prvim redovima se recimo vokal slabije čuo. Imao sam sreće da sam ih, kako sam već naveo, već skoro gledao sa savršenom zvučnom slikom te mi ovaj malo više rokenrol raspojasani pristup nije doneo neke veće smetnje ali legitimno mogu razumeti da je ljudima koji su ipak prvi put u susretu s bendom ostao žal za malo boljom zvučnom slikom.

Vicotnik naravno dominira binom i rečima je teško opisati šta se tu zaista odigralo i kakve sumanute energije ovaj čovek kanališe kroz svoje smrtno telo – možda i ne treba pokušavati profano slikati njegovu scensku personu već jednostavno treba percipirati njegovu iskrenu onostranost, te shvatiti da je njegova egzistencija krunski dokaz da je pomerenost Dødheimsgard iz standardnih normi nešto što izvire iz samih stvaralaca, te ostaje samo taj žal što deo benda više nije Aldrahn jer samo mogu zamisliti kako bi to sve izgledalo s njima dvojicom na kormilu. No, sam bend koji stoji iza Vicotnika obavlja posao više nego kompetentno, možda nemaju takve harizme, ali utegnuti i usvirani da iznesu stare vizije i produže ih u novi svet što su i dokazali na pomenutom recentnom albumu.

Zanimljivo je da je u prvom redu bila skupina očigledno old school fanova koji su egzaltirano dočekali “Midnattskogens sorte kjerne” sa kultnog debija Kronet Til Konge te su i podelili mikrofon s Vicotnikom, a sam bend je očigledno prepoznao impuls žeđi za arhaičnim rifovima te je ove zveri nahranio sa čak tri pesme sa Monumental Possesion. Kao i uvek u svojoj egzistenciji, Dødheimsgard se nije dao ukalupiti ni u šta osim u sopstveno ispisane zakone te nas je šetao kroz sve dimenzije kroz koje se kretao kroz svoju karijeru, od industrijskog pakla sa 666 International do meditativnog svemira poslednjeg albuma i sve između, i sve tako Dødheimsgard što dokazuje da je umetnost koja izvire iskreno iz pojedinca nemoguća za sputati ikakvim kanonima. I sam bend i publika očigledno iskreno uživaju u ovoj predstavi, svako zna svoje mesto i zašto se tu našao a celu priču ovog broda vodi nesmireni kapetan Vicotnik koji ne pokazuje ikakve znake posustajanja kako koncert odmiče, a ako je neko pomislio da je ta emocija imalo odglumljena, sam bend baca sve te ideje u prašinu sa produžavanjem nastupa nekih 40 minata duže od predviđene satnice i dva bisa sa “Ion Storm” u “The Crystal Specter”, koju je Vicotnik preimenovao šaljivo u Christmas Special.

Po samom završetku nastupa i izlasku napolje mogla su se videti brojna zabezeknuta lica i komentari tipa ‘’Čemu smo ovo upravo prisustvovali?’’. Prisustvovali smo možda i najboljem koncertu 2024. godine, no, kao što sam rekao ne treba pokušavati gurati ovaj bend u prostačke kategorije – videli smo jednu grupu velikih umetnika u kreativnom i sviračkom naponu snage koji su doneli samu esenciju metala kao ideje drugosti, lepote u sopstvenim zakonitostima i večnog traganja i gorenja u svojoj želji. Sve pohvale organizatorima uprkos svim začkoljicama koje smo opisali, nadam se da je da je finansijski sve dobro prošlo jer očekujemo još događaja. A ko nije bio na koncertu… ima se rasta kajati zanavek.

 

Komentari