CMPT - Na utrini

Na utrini je još jedan u nizu uspeha za Vidaka Lešinu, te sa nestrpljenjem čekamo konkluziju trilogije koja će neminovno uslediti a slobodno mogu reći da se CMPT ustoličila kao samosvojan entitet u Vladimirovoj biografiji dostojan da stoji na svoje dve noge i živi svrsishodan zaseban život

Žanr: Black Metal
Izdavač: Adv. Promo CD / Osmose Productions, 2024.
Web: BandCamp
Piše: Slobodan Trifunović

Vladimir Uzelac ili Vermis, ili kako ćemo ga zvati u kontekstu benda koji ovde recenziramo Vidak Lešina, sasvim sigurno jedan od najaktivnijih ljudi na domaćoj metal sceni, što kao muzičar što kao producent. Vladimir je trenutno aktivan sa tri benda: Terrorhammer, 7 Rainbows in Exile i ovde recenzirana CMPT – nadajmo se da će se još nešto čuti od All My Sins. Čovek se takođe neumorno bavi producentskim radom u svom Wormhole studiju iz kojeg nam svako malo dolazi neki uradak sa njegovim potpisom. Kapa dole za snagu i volju za aktivnošću posle toliko dekada marljivog rada na metal sceni, a neko bi možda mogao da postavi pitanje da li postoji umor posle takvih i toliko uradaka. Pa, dovoljan je jedan letimičan slušalački put kroz drugi album projekta CMPT pod nazivom Na utrini da razveje sve sumnje tog tipa! Treba napomenuti više nego zanimljivu činjenicu da je Vladimir uspostavio saradnju sa (slobodno mogu reći legendarnom) francuskom kućom Osmose Productions pod čijim okriljem su se našli i Terrörhammer i CMPT i evo, Na utrini je treći dugosvirajući album koji ovaj čovek izdaje za pomenutu kuću, što je jedna svojevrsna satisfakcija sama po sebi.

No, da pređemo na vetrovima brisana područja severne obale Dunava gde je u banatskim utrinama Vidak Lešina pozicionirao drugi deo balkanske trilogije koji je posle tri godine od prvog albuma pred nama. Debi Krv i pepeo, kako mu samo ime kaže, je tematski bio orijentisan na požudu za životnim sokom, dok je Na utrini okrenut ka istraživanju simbolike jalove zemlje, blata i prašine te je prateći tematiku i sama muzika doživela određeni preokret.

Ono o čemu pričam se demonstrira već u prvoj, naslovnoj numeri sa albuma koja uz ambijentalne zvuke i narodne instrumente uvodi sporim gitarskim razlaganjima u ono što će se odigravati sledećih 50-ak minuta trajanja albuma. Pomenuta pesma svojom sumornom atmosferom čak i više podseća na prvi CMPT EP Mrtvaja nego na debi album koji je usledio odmah posle i predstavlja pravi nastavak datog uratka, jer Vidak srednjim tempom i ukusno postavljenim minimalističkim klavijaturama tek zagolicava pažnju za razvoj Na utrini priče, dok se pomenuti pristup ponovo ovaploćuje pred kraj albuma u numeri “Kao srp u noći”. No, Na utrini svakako ima i drugih lica koje se ne stidi da pokaže – “Oppidium Panuka”, “Crna Voda” pa i emotivna “Mesečina” pokazuju ono čime se ovaj čovek bavi često i rado, a to je ubacivanje folklornih motiva u svoj metal gen, a mogao bih možda reći da je ovaj put ceo zahvat otišao i korak dalje još snažnijim isticanjem melosa u prvi plan bez gubljenja sirove oštrice karakteristične za najcrnji metal pravac.

Ne mogu a da ne povučem paralelu koja možda nije na mestu, ali rekao bih da Vidak ovde uspeva ono što Sakis Tolis želi već neko vreme sa svojim bendom Rotting Christ ali mu ne uspeva, jer se previše zagadio komercijalizacijom. Ako ne želim da se pomeram iz Grčke, adekvatnije bi bilo usporediti Na utrini sa poslednjim albumom benda Kawir pod nazivom Κυδοιμός, a neke subliminarne osnove za ovu tvrdnju svakako postoje jer gle čuda, Vidak je stigao u karijeri i da se nađe iza mikrofona ovog kultnog podzemnog akta.

Svakako najveća snaga albuma i projekta u celini je što je uspešno uspeo da zatomi nasleđe prostora odakle dolazi i ukrsti ga sa snažnim metal duhom, jer mislim da na današnjoj sceni zaista nikom nije potrebna još jedna bezdušna Darkthrone kopija – a namerno spominjem ime slavnog norveškog dua jer će se na CD verziji Na utrini naći njihova obrada kao bonus, u promo paketu je nismo dobili, a ja jedva čekam da čujem kako zvuči kad Vidak propusti njihovu muziku kroz svoj mlin. Vidak se ovaj put prihvatio bojenja zvučne slike, dok je Patrick Guiraud odradio finalni master, a celokupan utisak upotpunjava efektan omot Borisa Stanića koji slikom dočarava ono čemu smo posvedočili na albumu.

Najveća snaga albuma i projekta u celini je što je uspešno uspeo da zatomi nasleđe prostora odakle dolazi i ukrsti ga sa snažnim metal duhom

Sve u svemu, Na utrini je još jedan u nizu uspeha za Vidaka Lešinu, te sa nestrpljenjem čekamo konkluziju trilogije koja će neminovno uslediti a slobodno mogu reći da se CMPT ustoličila kao samosvojan entitet u Vladimirovoj biografiji dostojan da stoji na svoje dve noge i živi svrsishodan zaseban život.