(FOTO) Thy Art Is Murder u Beogradu: Brutalna umetnost

Ideja da se TAIM dovede, pa makar svirka bila ponedeljkom, se ispostavila kao sjajna. Čak ni pogana kiša, koja je pratila mešoviti nizijski tim novinara SMP-a i Hardwireda, nije razvodnila utiske nastupa ovog vrhunskog deathcore benda!

Pokazna vežba. Tako bi se koncert mogao nazvati. Odnos prema publici, tj. fanovima, odnos prema predgrupama, odličan sound u prostoru za koji smatramo da je tako nešto uglavnom neostvarljivo i na kraju, ono što se od TAIM i očekivalo, perfektna i brutalna svirka.

Pošto se koleginica sa prijateljskog portala dobrano izvikala (sa razlogom, naravno) i pretila tokom celog puta lišavanjem života moje malenkosti, jerbo sam kasnio 10-ak tričavih minuta (po kiši doduše, jebi ga), žurba da se stigne i pre početka koncerta se isplatila i sa glavom na ramenima, uspeo sam da ispratim događaj od samog starta.

Prvi YOX, poštena svirka, dobar izbor za zagrevanje publike. Nastup korektan. Ono što poznajem od njihovog studijskog rada, na mene nikada nije ostavilo neki naročit utisak, ali live je njihova priča mnogo bolja. Nema šta.

Nemesis, miljenice publike, takođe odrađuju svoj deo posla sjajno. Devojke su uspele da radnu temperaturu koncerta dovedu na potreban nivo i uvek je milo videti da publika tako dobro reaguje na nastup domaćih predgrupa.

No bilo kako bilo, headlineri, australijski Thy Art Is Murder, na čelu sa kapitenom kvinteta, CJ McMahonom, pokazuju kako svira i zvuči bend kojem je muzika posao, a ne hobi. Prvo, a rekoh to već, sound nikada bolji u Elektropioniru. Bend koji tako dobro i precizno svira to svakako i zahteva. Poen u gostima instant. Drugo, iako vidno umorni, verovatno od puta i same turneje, bend isporučuje sve ono što se od njih i očekivalo. Pouzdano znam da nisam jedini kojeg je i radoznalost poterala da dođe, samo da se uverim u to da li oni mogu taj nivo energije i brutalnosti da isporuče. Mogu. Tačka. Plus, bio sam lično pored Aleksandre, gitaristikinje Nemesisa, kada je CJ, u maniru pravog gospodina, jednu pesmu, posvetio all-girl predgrupi i ispratio promenu izraza na licu dotične. Classy, što bi rekli drugovi sa engleskog govornog područja. Nisam sto posto siguran, mislim da je set lista bila manje-više standardna za ovu turneju, možda malo kraća (ili ne, ne mogu da potpišem), ali sve u svemu, potpuna dominacija benda. Ok, jesam fan, pa i da je bilo nešto drugačije, sumnjam da bih previše kritikovao, ali TAIM zaslužuju samo superlative za sinoćnji učinak.

Za kraj, po pravilu, kada smo nahvalili bend, moramo pohvaliti i organizatora, što nam ih dovede.

Jedina stvar koja je mogla biti bolje odrađena (mada, u Elektropioniru je pitanje da li bi kvadratura prostora to dozvolila), je nedostatak prostora za fotografe, a to je nešto sa čime se češće suočavamo sada nego ranije. I na prethodnom koncertu koji sam radio par dana pre ovoga, isto se desilo i moram priznati da uopšte nije zabavno gurati se u ludnici i paklu privih redova. Pogotovo u situaciji kada me jedno golobrado momče, sa svojih verovatno 16 godina i 45 kg žive vage odjebalo za privremeno ustupanje mesta. No dobro, na metal koncertu pakao i treba da bude, samo bi mi iskali malkice prostora i malkice boljeg svetla. No, u Srbiji, gde mesta za sviranje ekstremnih bendova postaju raritet, tolerancija na blic, kojim smo (množina, jer nisam jedini krivac), par puta pljusnuli bendove po licu, svesni kršenja pravila igre i etike, je sinoć bila dovoljna kompenzacija.

Dakle, suma sumarum, vrhunski ugođaj i hoćemo ponovo. Sa velikim P.