Dočekasmo mi polako i to da se počne dešavati nezamislivo – svetske metal zvezde dolaze i u naše krajeve, ne jednom, već i više puta! Tako i bi – Paradise Lost, engleski kraljevi doom/gothic zvuka, podržani takođe veteranima, Švajcarcima Samael, nastupili su po drugi put u beogradskom SKCu u dosadašnjoj karijeri. Pa, da sumiramo utiske.
- Piše: Nebojša Lakić
- Copyright: SMP, 2010.
- Nastupili: PARADISE LOST + Samael
- Lokacija: SKC, Beograd
- Datum: 14.02.2010.
Terra Nostra Promotions, za ovih nekoliko godina postojanja, stasala je u koncertnu organizaciju koja sasvim korektno odrađuje promotivni deo posla. Tako je bilo i ovaj put, plus činjenica da je datum mogao da se iskoristi za dodatni vid promocije (gothic night za Dan zaljubljenih), naveli bi na razmišljanje kako će SKC bar pošteno pun da bude, ako ne i rasprodat. Ali avaj. Tek nekih 400 duša ispoštovalo je nastupe ova dva benda. 400, među kojima nije bilo zalutalih, starija ekipa mahom, iskusni metal vukovi, kao i muzičari mnogih eminentnih domaćih bendova (bilo je tu članova dobrog dela domaće metal scene, onog koji pošteno radi godinama – May Result, The Stone, Tales of Dark…, Awaiting Fear, Rain Delay, Consecration, Abonos, Bombarder…), što sigurno da nije oduševilo same organizatore, jer sa ovakvom posetom (slično bilo i na Stratovariusu), neizvesno je kako će se stvari odvijati u budućnosti. Nakon ove kilometarske rečenice, red je reći koju i o samom koncertu.
Najava da će Samael početi sa nastupom u 20:20 ipak je bila previše optimistična, pa je, usled stanovitih tehničkih problema, ovaj dark/black/industrial metal sastav ipak počeo sa svojim delom programa sat vremena nakon zvanične najave. Šta je tu je – taman iskorišteno vreme za proveru ponude merchandise štanda, šanka i pozdravljanje sa raznim dobrim ljudima koje ne videh neko vreme. Bina pripremljena, sala poluprazna, prednost barem što se tiče disanja, prostora za manevrisanje, i gledanja fenomenalnog nastupa Samaela bez preteranih ometanja. Da, fenomenalan nastup indeed. Za one koji ne znaju, Samael nastupa bez bubnja (ritam mašina, ali klavijaturista udari pokoju činelu s vremena na vreme), međutim, crna apokaliptična vizija ništa manje realna nije bila, naprotiv! Odličan zvuk (možda nešto tiše gitare nego što bi trebalo), i kombinacija elektronike, metala, i odličnog Michael „Vorph“ Locherovog vokala (neverovatna harizma izbija iz tog čoveka), svrstava Samael u red najboljih sastava ove vrste.
Publika zagrejana i vidno raspoložena za zvuke koji dolaze sa bine, dok je atmosfera neminovno kulminirala tokom izvođenja Into the Pentagram klasika (mada, ni ona u Rain ili The Ones Who Came Before nije bila za baciti). I kad se sve sagleda, potpuno bi nepošteno bilo nazvati Samael predgrupom, jer ovo je bila demonstracija koja je u potpunosti zadovoljila sva čula. A sada, Paradise Lost.
Solidno brzo pripremljena bina za headlinere (u proseku, taman da se popiju recimo dva piva, mada, vreme je izgubilo smisao od kada se ušlo u SKC), i „Englishmen in Belgrade“ izlaze na binu. Ko ih je gledao prošli put kad su bili, imao je tu mogućnost i da poredi koncerte. Razlika je, bar kad sam ja u pitanju, ta da je trenutno aktuelni album kojeg i promovišu na turneji (genijalnog naziva Faith Divides Us, Death Unites Us) jedno prosečno ostvarenje, i da me pesme sa istoga nisu pogodile, ni sa studijskog snimka, niti sa live izvođenja. Momente kad su svirali nove pesme koristio sam za razgledanje okoline, komentarisanje zvuka (gde je dominirao zaključak da, ili zvuk nije baš najbolji, ili da bi ipak valjalo odabrati konkretniji položaj kako bi se sve čulo kako treba – posebno gitare koje su bile znatno ispod jačine bubnja) i slikanje, dok su se hitovi već adekvatno poštovali – a bilo ih je – As I Die, Eternal, Pity the Sadness, One Second, The Last Time, Say Just Words (na bis, kako i valja)… rado bih čuo i Once Solumn i još koju, no ništa od toga, ipak je 2010, i valja akcenat staviti na promociju i eventualnu prodaju novog albuma.
Kontakt sa publikom bio je kakav se i očekivalo, i kakav, na kraju krajeva, i pristaje bendu iz Engleske koji je utemeljio gothic i doom metal pravce. Opet, da li zbog polu prazne sale, pomenutih nedostataka u zvuku, nešto kao da je nedostajalo, pa, ako bih ocenjivao, Samael bi dobio bar dve ocene više za nastup. Sigurno da bi dodatnih 400 glasova pomoglo, i zaključak ovog izveštaja bio bi pozitivniji, no i ovako, bilo je to jedno lepo veče, odgovarajuće atmosfere, koje je završeno kvalitetnim after partyem u prepunom klubu Voodoo.
Valja spomenuti i nastup Osvajača sprat ispod, pred punim Livingroomom, pa su možda Čipi i ekipa donekle odgovorni za nešto slabiju posetu sprat iznad. I tako, duša je izneverila, ludovala je vodka u njihovim venama, nebo je možda znalo, a krv i led na njenim su usnama… Sve u svemu, bilo je šta je bilo – dobro. I gore i dole.
