Nikola Noveski je na sceni „okruglo“ 20 godina, gitarista je benda Rapid Force, a od nedavno i osnivač i gitarista u sastavu Chug. U prošlosti je radio sa bendovima Resister, RealEdge, Final Thought i FakeFreedom.
Tri najbolja srpska metal izdanja i zašto?
Eyesburn – Dog Life (Metropolis, 1998.)
Po mom mišljenju definitivno jedan od najboljih i najkultnijih albuma sa domaće scene. Perfektna kombinacija metala, rocka, hardcorea i reggaea, isto tako je objedinio i njegovu publiku koja je dolazila iz svih tih različitih sfera. Odlični tekstovi, teški tonovi gitara svakako prisutni, ritam reggae bubnja kakav do tad nikad nije viđen u težoj muzici, odlični vokali i sasvim solidna produkcija za to vreme. Ovaj album je definitivno najviše obeležio moju mladost! Svaka pesma sa albuma je hit, nema nikakvih izuzetaka!
Alister – Where Angels Bleed (Samoizdanje, 2021.)
Definitivno jedan od albuma koji sam već kao zreliji slušalac metala možda i najviše preslušavao kod kuće i uživao u njemu! Brzi i superiorni ritmovi bubnja, odličan manir sviranja gitare (pravo “chugovanje”), zastrašujući masni i moderni rifovi (u to vreme), odlično poređane pesme koje stvaraju utisak da se radi o “best of” materijalu nekog benda a ne regularnom albumu, sjajan pevač koji poseduje mogućnost pevanja svih tipova vokala. Tokom trajanja albuma osetna je velika prisutnost harmonije i melodike i upravo zbog toga dobijamo neki novi jedinstveni stil koji je bend Alister prvi lansirao u našoj zemlji. Mešavina melodic heavy sa death/thrash metalom, što do tada niko nije radio.
Magma – iMental (Samoizdanje, 2018.) – recenzija
Šta reći o prijateljima, braći i drugovima iz Magme? Odličan album, svaka pesma je hit, poznavao sam te pesme godinama unazad, išao na svirke kad god bih našao vremena, pravi razbijači, ja mislim da je to bio najbolje usviran bend sa ovih prostora na lajvu od svih koje sam gledao, a da su iz naše države. Verovatno najubedljiviji domaći album i bend od svih naših bendova koji su pokušali da sagrade svoj stil po uzoru na taj američki trash metal manir sa velikim uplivima bluesa i pentatonike. Jedina zamerka koju imam za njih je ta što su više puta presnimavali sopstveni album, verovatno su premišljali do te mere da su na svojim finalnim audio snimcima izgubili tu nit koja ih je krasila uživo. Što bi se reklo, nisu uhvatili duha u lampi u tom muzičko-produkcijskom smislu (hoće to tako malo kod nas muzičara u težnji za perfekcionizmom).
