Miloš Vuleta je gitarista beogradskog prog/djent metal sastava Sides sa kojima vredno radi na debi albumu. Ranije je nastupao i snimao sa bendovima FullSize, Nothing Left, Deadrise i Violent Chapter. Pored sviranja, bavi se i grafičkim dizajnom, voli da dizajnira majice, plakate i sl. Pored gitare, svira i klavir i bubanj. Obožava gejming na računaru, vožnju i skakanje sa MTB, „superhero“ stripove…

Tri najbolja srpska metal izdanja i zašto?

– Zaista mi je teško da izdvojim tri najbolja srpska metal izdanja, pogotovo u ovo doba kada je sve digitalno i za relativno mali novac možeš sebi da napraviš kućni studio. Mislim na programe i sve pluginove koji dolaze sa njima, tako da uzimajući to u obzir, bendovi danas samo niču i stvarno prave magiju. Bez obzira kakva naša scena bila i kakva je situacija sa njom, ljudi to rade sa velikom posvećenošću i uživanjem. Gledam to sa moje tačke gledišta, da radim nešto što je neki kanal, ventil, izduv. Nazovite to kako hoćete, mesto gde se osećate da pripadate i iz kojeg može da izađe nešto iz vas i od vas. Nezahvalno mi je da napišem „ovo su top tri i nema dalje“, za par godina će biti nešto bolje, pojaviće se bend koji će da me oduva sa izdanjem, ali hajde da pokušam da izdvojim izdanja koja su uticala na mene, uvek im se vraćam i toplo ih preporučujem.

Definite Choice – Down To The Point (Silver Cross, 1996.)

Iako u osnovi hardcore bend, ovo je metal. Crossover metal, može se reći. Bend sa kojim je sve počelo. Moj ulazak u celu priču, inspiracija da i ja napravim bend i autorske pesme. Album je prepun groove rifova koji samo voze, tekstovi koji odmah ulaze u glavu, i u kojima sam se, barem ja, pronašao. Ne mogu da izbrojim koliko sam puta ovaj album vrteo. Kompletno sam bio zaražen energijom koju nosi i mnogo mi je drago što je toliko pozitivno uticao na mene.

Psychoparadox – Apeiron (Samoizdanje, 1998./Rock Express, 2003.) – recenzija

Od prve pesme, od samog ulaza u prvi rif ja sam se zaljubio u ovo izdanje. Melodije, brzina i dinamika albuma me je odmah kupila. Za mene nestvarno nešto, kad sam čuo bio sam u bunilu kako se ovo svira, kako se ovo smišlja. Gitare pevaju samo, bubanj je kao grmljavina koja ne staje. Odatle je krenulo moje interesovanje za melodic death/black metal, koji i dan danas slušam. U svakom bendu tražim inspiraciju za nove ideje, ovaj bend mi ih je dao tonu.

Lednik – Celestial Monuments (Samoizdanje, 2020.) – recenzija

Ovaj bend je otvorio neka nova vrata na ovim prostorima. Ako poslušate ovo izdanje bukvalno ne znate šta vas čeka iza ćoška. Ne možete da pretpostavite kakav će biti sledeći deo pesme, ili kakav će rif biti nakon refrena, itd. Atmosfera je „spejsi“ što meni dodatno prija, i ovaj bend nam je trebao ovde, nešto kompletno novo i drugačije (za ove prostore). Aranžmani su odlični, sve je jako kreativno, vizuelni identitet je „On point“, jednostavno, sve je sklapano pažljivo i to se vidi, oseća se. Moja preporuka za ovo izdanje.

Komentari