Antal Kovač, kojeg svi znaju kao Tonija, svira gitaru u zrenjaninskom modern metal bendu Forgotten Scream i jedan je od osnivača istog. Kako kaže, muzika je njegova strast i završio je muzičku produkciju na SAE Institutu u Beogradu. Hobi mu je kuvanje, tačnije pekarstvo, pa kaže ako ne bude ništa od muzike da će verovatno otvoriti svoju pekaru ili piceriju. Pre nego što je oformio Forgotten Scream svirao je u gomili zrenjaninskih cover bendova od kojih je najznačajniji bio Excess. Trenutno radi kao online profesor engleskog jezika Kinezima.
Tri najbolja srpska metal izdanja i zašto?
– Poslednjih par godina imam utisak da je naša scena mnogo napredovala i da se pojavilo mnogo novih kvalitetnih bendova i to dosta otežava stvari kada treba izabrati TOP3 albuma. S druge strane, to me jako čini srećnim, jer je primetan napredak i uliva nadu da će stvari biti bolje za bendove iz Srbije. Dosta sam mozgao koje albume bih izabrao, ali ova tri albuma su me pošteno izdrmala kada su izašla.
Subway – Ten Days Like Hundred (Samoizdanje, 2018.)
Prvo moram reći da momci iz Subwaya sabijaju i da je njihov prvi album Separated Promises brutalan, ali isto tako moram reći da su sa ovim napravili veći iskorak. Ovaj album me je oduševio, jer je na svetskom nivou i što se tiče muzike i produkcije. Pošto sam gitarista, uvek me (naravno) privlače gitarski delovi i bubnjevi, kada čujem dobar beat i rif uvek poludim, a oni na ovom albumu nude mnogo što se tiče toga – pregršt interesantnih brzih rifova i masnih brejkova koji lome vratove. Mogu komotno da ih poredim sa metalcore velikanima kao što su August Burns Red, Erra, Architects, Crystal Lake i Parkway Drive. Ukratko, vredi poslušati ovaj album ako ste ljubitelji ovog žanra, verujte da vredi svaki sekund.
Desolation – Pieces of Humanity (Samoizdanje, 2018.) – recenzija
Kao što već rekoh, volim uvek dobre beatove i rifove. Ovaj album to apsolutno nudi na svakoj pesmi i dokazuje koliko je groove bitan pored brzine. Svaka pesma je teška i masivna kao tenk, pogotovu uživo. Breakovi u pesmi te teraju da zgužvaš facu (Meshuggah face) i da se osećaš kao da si najjači lik u prostoriji. A o bubnjevima neću ni da počinjem jer bih pisao tri strane zašto ubijaju. Svaki groove je na mestu i postoji dobar balans između sporih delova koji te ljuljaju, do brzih delova zbog kojih podivljaš. Tako da, ako volite dobar groove i želite da se osećate neuništivo, poslušajte ovaj album.
Quasarborn – The Odyssey To Room 101 (Samoizdanje, 2018.) – recenzija
Prvo što cu reći je “Ufff…”. Album jednostavno obara sa nogu, jer ti se toliko vrti u glavi od headbangovanja i divljanja, da je to strašno. Prenapumpan je energijom, posle slušanja ostavlja utisak kao da ste završili žestok kardio trening. Kvalitetna muzika, žestoka virtuoznost na instrumentima, fantastična produkcija – ovo je thrash metal album na steroidima. Oduševili su me sa svojom svirkom. Da citiram svog kolegu iz benda Juliana – jako su „fast und schnell“. Neverovatno su brzi i techy, a solaže od njihovog gitariste Đorđa tope mozak svojim specifičnim stilom. Drago mi je što Srbija ima da ponudi ovako virtuozan bend koji sabija svojim umećem.
