Bojan Mijatović je gitarista bendova Piknik i Horror Piknik, te bivši član novosadskog southern metal sastava Concrete Sun. Iza sebe ima dva izdata albuma sa ekipom iz Concrete Suna i jedan sa Piknikom. Po struci je diplomirani filolog anglista, a bavi se digitalnim marketingom i optimizacijom za web pretraživače (SEO).

Tri najbolja srpska metal izdanja i zašto?

– Uh, zaista teško i pomalo nezahvalno svesti listu na top 3 jer ima toliko albuma i bendova koji zaslužuju da se spomenu. Moj ukus je dosta šarenolik, pa bih ovde na neki drugi dan vrlo verovatno uključio i Dot The Eye, Draconic, Destiny Potato/David Maxic Micić, Wolfram, Eyesburn, Psychoparadox/Alogia, lista se nastavlja. Evo neka tri iz mase:

Putrid Blood – Fire At Will (Samoizdanje, 2009./Hi-Gain, 2011.)recenzija

Iako ekipa iz Šida iza sebe ima još dva odlična albuma nakon ovog EP-a, njihovo prvo izdanje Fire At Will i dalje ostaje moj favorit. Verovatno zbog neke nostalgije, jer su i druga dva podjednako dobra. Sirova thrash energija koja puca na sve strane, odlični rifovi , precizna i beskompromisna svirka, oduševili su me na prvo slušanje. Ubrzo nakon izlaska EP-a imao sam priliku da ih čujem uživo i da se uverim da je ovo zaista jedan od onih bendova koji ne samo da ume da komponuje kvalitetnu muziku, već i da je još bolje izvede uživo. Odlična svirka i još bolja ekipa koja stoji iza nje.

Alitor – Eternal Depression (Witches Brew, 2014.)recenzija

Ono što su nagovestili sa EP izdanjem Embitered potvrdili su i sa prvim full length albumom – a to je da se radi o izuzetno talentovanoj ekipi koja može da stane rame uz rame sa nekim daleko većim, da ne kažem inostranim imenima, iz prog/thrash sfere metal sveta. Evidentan je uticaj gitarskog stila i izričaja Chucka Schuldinera i Deatha, ali ne u tolikoj meri da zvuče kao kopija. Momci iz Alitora sviraju izuzetno “zategnuto” i melodično. Imao sam priliku da ih slušam uživo nažalost samo jedanput, ali i oni su kao i Putrid Blood opravdali moja očekivanja što se tiče žive svirke.

Consecration – Cimet (Geenger, 2013.)recenzija

Jedan od retkih bendova na domaćoj sceni koji neprestano radi i izdaje novi materijal, sa kontinuiranim kvalitetom. Inspirisani trio koji uspeva da zvuči kao da ima bar dva člana više, kako studijski, tako i uživo. Nema potrebe trošiti previše reči jer svako ko prati stoner-štagod scenu u Srbiji (da je tako široko nazovemo), zna ko su Consi i o kakvom kvalitetu se radi.