Milan Šuput je basista beogradskog doom/death metal sastava The Father of Serpents, sa kojima trenutno radi na drugom albumu. Svirao je i sarađivao sa brojnim domaćim bendovima među kojima su Consecration, The Hell i Sacramental Blood.
Tri najbolja srpska metal izdanja i zašto?
– Bio sam polaskan kada me je ekipa iz SMP-a pozvala da predstavim moja omiljena tri domaća metal izdanja, međutim, zadatak se ispostavio teži nego što se to činilo u prvom trenutku – trebalo je izdvojiti samo tri izdanja. Odlučio sam da to budu albumi koje sam najviše slušao i koji su najviše uticali na mene u vreme mog otkrivanja ekstremnog metala i formiranja muzičkog ukusa. Ipak, smatram da je nužno da bar pomenem još neka meni odlična domaća izdanja (albume/mini albume/demoe/singlove), poput Dead Joker – Venture; Stone to Flesh – Some Wounds Bleed Forever; Simargal – Meeting with…; Sacramental Blood – Inception of Ceremony; Heretical Guilt – Neronic Outburst; Concrete Sun – Sky is High; Scared – Ja Imam Nož; Tibia – Believers, Future Left Forsaken; Pry – Transcendent Iridescence; Equinox – Slight Change…
Amon Din – Dinamoneyezed (Butcher Sound, 2000./Walk, 2006.)
Amon Din sam prvi put čuo u srednjoj školi. Brat drugara iz odeljenja je upoznao jednog od članova benda, koji mu je poklonio kasetu sa live snimkom. U pitanju je bio bootleg snimak koji nije bio naročitog kvaliteta, ali na tom snimku jasno je bila zabeležena energija benda. To me je osvojilo; taj live snimak sam iznova i iznova slušao. Tek kasnije je izašao album i moje oduševljenje je bilo veliko kada sam napokon došao do njega i čuo pesme poput „Into the Mirror“, „Psychomanifest“, „Umbra“ na studijskom snimku. Pesme sa ovog albuma imaju posebno mesto u mom srcu, i dan danas me oduševljavaju rifovi, melodične gitarske deonice, vokali, bas gitara koja se zaista čuje. Momci (i, koliko se sećam, devojka) su napravili sjajan spoj melodičnog (švedskog) death metala sa etno momentima i svojim prepoznatljivim zvukom, i napravili album koji je unikatan, ispred svog vremena, a sa druge strane, poseduje određene kvalitete koji ga mogu svrstati rame uz rame sa stranim albumima tog vremena.
Psychoparadox – Apeiron (Samoizdanje, 1998./Rock Express, 2003.) – recenzija
Psychoparadox su na albumu Apeiron napravili savršen spoj melodičnog i progresivnog death metala. Ovi elementi u kombinaciji sa visokim sviračkim virtuozitetom iznedrili su fenomenalan album koji, prema mom mišljenju, može kvalitetom da se meri sa onovremenim, nekim kultnim starijim, ali i modernijim ostvarenjima u žanru. I danas se sećam oduševljenja kada sam prvi put čuo „Four Time Sectors“. Mislim da sam tada tu pesmu pustio bar 20 puta, ako ne i više. Uzimajući u obzir da je u pitanju bila kaseta – i da je premotavanje bilo jedan dosadan proces – jasno je koliko je ta pesma ostavila velik uticaj na mene. (smeh) Prosto mi je bilo i ostalo fascinantno da je neko tada u Srbiji tako svirao i pravio takvu muziku. Svaki instrument je prisutan i istaknut, ali istovremeno odlično uklopljen sa ostalima i sa fenomenalnim vokalom.
The Bloody Earth – Requiem of Weeping Souls (Butcher Sound, 1996./Buffalo Revenge, 2003.) – recenzija
Kao i u slučaju sa Psychoparadoxom, prvo slušanje albuma Requiem of Weeping Souls me je ostavilo u neverici. Domaći bend koji je tada svirao pravu pravcatu sporu doomčinu u stilu My Dying Bridea je bio vredno otkrovljenje. Odlični gitarski rifovi, moćan growl u kombinaciji sa atmosferičnim klavijaturama i spor tempo su neke odlike koje karakterišu ovo izdanje. Ženske clean vokalne deonice (koje, istina, nisu uvek najveštije izvedene) daju čitavom izdanju prepoznatljivu gothic atmosferu koja me podseća na rane albume benda Theatre of Tragedy. Izdvojiću pesme „Celestial Tears“, „When the Beauty Dies“, kao i zanimljivu obradu Celtic Frosta „Dethroned Emperor“.
https://www.youtube.com/watch?v=vw17kICFsWE
