Vuk Kazimirović je gitarista iz Beograda koji je prošao kroz dosta bendova od kojih su najzapaženiji Yobo, Decontrolled, Goodeyeclosed i Seljačka Buna. Trenutno je aktivan u black metal sastavu Svartgren sa kojim priprema novi EP i u nu/industrial metal sastavu Revolt X, sa kojim privodi kraju snimanje drugog albuma.

Tri najbolja srpska metal izdanja i zašto?

– Praviti top liste je nezahvalan posao – izdvajati nekog u disciplini koja nije nužno takmičarskog karaktera, a onda dodatno skučiti prostor na samo tri sastava… No, zagrišćemo. Dosta mlađih bendova ima materijal koji mi se baš dojmi, ali je to sve snimano na po pesmu-dve, nedovoljno da se okarakteriše kao materijal dostojan nosača zvuka, što je šteta. Za neke od svojih bendova sam upravo i čuo i postao njihov ljubitelj preko albuma koji su mi se mnogo dopali, ali njih neću postavljati ovde, jer sam tu muziku kasnije i svirao, pa ne bih da dođe do sukoba interesa ili bezobrazne samopromocije.

Crysis – Drilling Machine EP (Samoizdanje, 2011.)

Iako sam i sam svirao modern metal, ovaj bend je imao dimenziju koja je uvek manjkala bendovima u kojima sam svirao – thrash metal koji sam oduvek voleo, ali koji se nikada nisam usudio svirati, što zbog toga što mi je oduvek bilo teško da smislim nešto što već nije presvirano hiljadu puta, što zbog nesigurnosti u svoje sviračko umeće. Neko nije imao tih zadrški, pa je modernizovao taj zvuk (koji gomila drugih bendova i dalje arči sanjajući osamdesete), a izbegavši da zvuči kao Pantera koju svi volimo, ali je nekako glupo da se taj zvuk i sviranje kopira. Ljudi bi rekli da je to upravo zvuk „Pantere za siromašne“, „Lamb of God“… i ne bi pogrešio, samo što bi tu trebalo da se dodaju Trivium, Testament i Sepultura i eto konačog rezultata. Crysis se, nažalost, raspao, ali ima naslednika u vidu Mud Factorya iz Vranja, odakle su i glavne njuške Crysisa, Pupe i Đole, samo što drugopomenuti nije u Vranju, već energiju rasipa na Revolt X. (smeh)

Daggerspawn – Suffering upon the Throne of Depravity (Sevared/Butchered, 2009.) – recenzija

Na domaćoj death metal sceni ne obitava previše sastava i uvek je tužno kada se neki ugasi. „Dragzspaun“, kako su jednom prilikom bili prekršteni, nisu nikada imali nastup koji bi pokazao svu raskoš onoga što nude u sviračkom i kompozitorskom smislu, ponajviše zbog toga što su postojali u onom čudnom međuperiodu kada su bendovi tek počeli da nabavljaju ozbiljnu opremu, pa je većina svirki bila na štap i kanap, a ti, klinče iz Srbije od 21-22 godine, sviraj tech death na Boss Metal Zoneu direkt kroz miksetu. Ovo kažem zato što je u doba kada su izbacili album Draconic žario i palio, ali je tužna istina to da je Suffering upon the Throne of Depravity sniman podosta ranije, ali se finalizacija otegla, pa čak i sa toliko potrošenog vremena na finalizaciju nije zvučao onako kako smo svi želeli i očekivali. Modernizacija ih je mimoišla bukvalno za godinu-dve. No, Dačina harizma, koju je preneo na Nadimač (koji njemu može ponajviše da zahvali na svojoj trenutnoj poziciji na sceni, jer je čovek motivator i radnik kakav se retko viđa u bilo kom polju, a kamoli u metalu) je toliko zarazna, da smo uporno išli na nastupe koji su zvučali kriminalno, ali su imali dušu, druženje, a bilo je i razbijenih glava. Taj bend je za mene ono što su HC bendovi ekipi koja je devedesetih posećivala koncerte. Tri bambija za onog ko pronađe „JAO LJUDI, JA VIŠE NE MOGU DA BUDEM TU“ u „Children of the Livid Sea“ čime smo „tovarili“ Daču par godina.

Osmi Putnik Dva – 8PII (NUcleus A.R./Ammonite, 2003.)

Nisam ih slušao od prvog albuma, već od momenta kada sam video spot rađen u „paintu“, a koji su vrteli Jadranka na „Studiju B“ i Vlada na „Metropolisu.“ Ispostaviće se da su u tom bendu Lima, tadašnji basista benda Yobo u kome ću par godina kasnije i sam da sviram, ali i možda i moj najveći uzor sa domaće scene – Nino. Nikada mi se nije dopadalo to što radi u Eyesburnu, jer ne volim reggae i uz tu muziku se osećam agresivno, dok mi grindcore super leži, jer sam u stanju da ga slušam radeći bilo šta, pa sam se divio čoveku koji je bio svestran, a pritom i odličan svirač koji je kao svoj najveći uzor citirao Slayer – a njih svi volimo! Za ovaj bend sam bio u stanju da plaćam nerealno visoke cene ulaznica kada bi gostovali stranim izvođačima, samo da bih ih gledao 20 minuta. Žao mi je što klinci obučeni kao speed metalci nemaju pojma ko su ovi ljudi, ali je činjenica da 8P2 ima kultni status među starijom ekipom koju su stekli što na druženje, što na slušanje. Poslednje tri-četiri svirke su im bile duže, ali je to zbog toga što ih nema, a znaju da nedostaju ljudima, pa umeju da obraduju što je i bilo nagrađeno odličnom posetom svaki put. 40 pesama za 60-70 minuta sa sve pričom između je vrlo impresivno, a ako se tu dodaju uvek besprekoran nastup i scenografija – fešta je zagarantovana. Cenim da ćemo imati prilike da ih ponovo gledamo za oko dve do tri godine. Biću stariji, sasvim je moguće da ću prerasti i svoju treću 8P2 majicu (a svaki put uzimam sve veću), ali ću biti tu.

Komentari