Milan Dobrosavljević je karijeru započeo davne 1994. godine kao gitarista sa bendom Androphagus koji je kasnije prerastao u Sacramental Blood. U periodu 1999-2000. kratko vreme je svirao sa Heretical Guilt i kao session gitarista u Stone to Flesh, a kasnije paralelno svirao sa Sacramental Blood i Amon Din. Od 2000. do 2003. uređivao je fanzin Angelmeat (zbog previše obaveza objavio je samo dva broja). Povremeno organizuje koncerte i turneje u sklopu kojih je u ove krajeve doveo Ophiolatry, God Dethroned, Fleshgod Apocalypse (Milan im je organizovao njihovu prvu turneju ikad!), Natron, Disgorge, Christ Agony, Gutted, Casket Garden, Korozy, Inspell, Formless Terror, Toxicdeath itd.

Tri najbolja srpska metal izdanja i zašto?

Necrophobia – Impotence by Sickness (Sound Galaxy, 1992.)

Beogradski koncert u sklopu Brutal Reality Tortour ‘93 je prvi koncert kojem sam ikad prisustvovao, tako da je Necrophobia, koja je prva nastupila te večeri, prvi metal bend koji sam imao prilike da gledam uživo. Oduvali su nas te večeri, a ja sam ubrzo nabavio njihov prvenac Impotence by Sickness i postao verovatno njihov najveći fan. Do današnjeg dana za mene je ovo ostao najbolji album ikada izdat na ex-YU prostorima. Prvo sa čim se srećemo je prelep omot, koji smatram jednim od najlepših omota nekog domaćeg metal izdanja. Kaseta sadrži šest fenomenalnih, pamtljivih pesama, a izdvaja se naravno “Sindrome”, za koju je odrađen i spot – prvi, a verovatno i jedini death metal hit na ovim prostorima. Prilično originalna svirka, odlični rifovi, bas gitara melje, a poseban pečat albumu daju neverovatno dobre solaže. Nažalost, nakon pomenute turneje bend napušta gitarista Krsmo, a bend sa novim članom snima No Comment – materijal sa tri nove stvari i tri pesme sa Impotence by Sickness, ponovo snimljene sa boljom produkcijom, ali neshvatljivo oskrnavljene. Srećom, nikada nisu izdali taj materijal, jer je sramota šta su uradili sa starim pesmama, mada je šteta zbog tri nove stvari koje zvuče prilično dobro (ali ipak slabije od legendarnog Impotence by Sickness). Imao sam sreće da nekako nabavim No Comment i mislim da je krajnje vreme da neko reizda Impotence sa bonus materijalom u vidu tri nove pesme sa No Comment, jer ovaj bend to sigurno zaslužuje.

Dead Joker – Venture (West Force, 1994./IDM, 1997.)

1994. Balkan Horror Operu smo jedva dočekali zbog Necrophobie i mislim da niko nije bio spreman za šok koji je usledio kad je na binu izašao (za većinu do tad nepoznati) Dead Joker. Srpski odgovor na Napalm Deathov Harmony Corruption nas je bukvalno samleo. Dobro se sećam neverice među fanovima koji su ostali zatečeni svirkom Kragujevčana. Zlatkovi ultra brzi blastovi i najbrže do tad odsvirani bas bubnjevi apsolutno dominiraju. Pored odlične muzike, ono što izdvaja ovaj album su i neverovatno dobri tekstovi. Sve je snimljeno u socijala uslovima, tako da album nema kvalitet zvuka koji zaslužuj, ali opet je Vuja odradio dobar miks i izvukao maksimum. Svaki instrument se čuje, a sve pesme kidaju, tako da ne toliko kvalitetan zvuk ne može da pokvari opšti utisak da se radi o vrhunskom death metal izdanju na koje svi treba da budemo ponosni.

Rapid Force – Apotheosis of War (Carlo, 1993./Silver Cross, 1994.)

Ako zanemarim naš debi album Ternion Demonarchy, onda bi se u Top 3 izdanja našao, po mom mišljenju, jedini album ovog beogradskog benda. Za mene je Rapid Force u ovoj fazi predstavljao srpski Exodus. Odlična svirka, fenomenalni rifovi, pamtljive pesme, pevljivi refreni, odlične solaže i uz sve to jako dobri uživo nastupi, činili su RF pravom mašinerijom koja nikog nije ostavljala ravnodušnim. “Shame”, “Far From Myself” i “The Sky’s Burning Higher” su mi omiljene stvari sa albuma, ali sve pesme su odlične i po mom mišljenju je ovo najbolji thrash album nekog srpskog benda ikad! Nažalost, nakon ovog albuma desili su im se Pantera i Fear Factory i bend odlazi u legendu, a pojavljuje se neki novi RapidForce koji zauzima njihovo mesto i skrnavi sećanje na najbolje srpsko thrash metal izdanje.