Aleksandar Maksimović Maxa je bubnjar bendova Tibia i The Father of Serpents. Sa bendom Tibia trenutno snima singl “The Devil Is My Witness” u beogradskom studiju Wave Studio. The Father of Serpents su na istom mestu snimili album Age of Damnation čije se izdanje i koncertna promocija očekuju na proleće. U prošlosti je svirao i u bendovima Scared, Heretical Guilt, Androphagous, Minimum, All of Us, B.O.L. i mnogim drugim…

Tri najbolja srpska metal izdanja i zašto?

– Nezahvalna potraga za isticanjem tri najbolja srpska metal izdanja baca me u pretraživanje prašnjave police pune, već pomalo zaboravljenih, diskova. Posle kraće emotivne vrteške, prisećanja rane mladosti i prvih odlazaka na svirke, došao sam do sledeća tri albuma koju su se nekako izdvojili:

Svarog – Smor (Gong, 1995.)

Prilično jednostavan i logičan izbor, verovatno i za većinu muzičara/slušalaca muzike moje generacije, koji su rasli i posećivali svirke u to vreme. Svarog se pojavio na pepelu benda Overdose, nikad prežaljenog u beogradskim underground krugovima, dok su tu bili takođe i članovi bendova Brainstorm, Pussycat, Crist, SMF, dakle sam vrh tadašnje underground scene. Negde u to vreme počeo sam da otkrivam bendove Pitchshifter, Godflesh, White Zombie, dok sam već uveliko voleo Cathedral (čiji su mi album na štandu ispred SKC-a, gde su se prodavale kasete, uvalili kao speed metal bend). Svarog su se nekako uklapali u taj muzički milje sa svojim doom/stoner/sludge pa čak i industrial zvukom. Čini mi se da sam ih prvi put gledao kada su nastupali sa beogradskim death metal legendama Bloodbath. Na bini se klate četiri veoma vizuelno upečatljive, harizmatične i jake pojave, ali se ipak ističe pevač (kasnije i sa dredovima što se nije često viđalo u to vreme). Strob svetla koja izazivaju epileptični napad, spori, teški rifovi, plemenski bubnjevi, krv šiklja iz nosa i ušiju, stage diving često i u prazno, posle nekako vratiš kosti na mesto i nastaviš da slemuješ i skačeš! Njihov, nažalost, jedini album Smor je sniman uživo i samo delimično je uspeo da prenese doživljaj njihovih živih nastupa. Na albumu se nalaze dve obrade i to Black Sabbath – „Electric Funeral“ i Discharge – „Final Bloodbath“, što donekle opisuje njihov muzički pravac. Za mene je posebno bilo značajno, a i sad je, što je Svarog bio, u najpozitivnijem značenju te reči, moderan svetski bend, koji je bio tu u mom dvorištu i to u vreme najgoreg nacionalizma, ratova i totalne medijske blokade (nekako poznato zvuči ovo?). Par godina kasnije sam imao čast da sarađujem i sviram sa nekim članovima Svaroga, a ova kaseta ima posebno mesto u mojoj kolekciji.

Drift – Incisions (Kontra Kultura, 1995.)

Iste 1995. se niotkuda pojavljuje bend Drift, najavljen kao projekat članova Urgh! i Acroholia. Ekipa čeka vikend i odlazi u KST na koncert Urgh!-a gde je Drift najavljen kao podrška. Očekujemo grindcore svirku, ali nas Drift iznenađuje sporim doom rifovima, dubokim growlom i odmah preuzima titulu zvezde večeri. Odmah posle svirke kupujem kasetu od benda na kojoj se može čuti fenomenalni doom/death sa dosta Black Sabbath uticaja na tragu Forest of Equilibrium od Cathedral (inače jedan od mojih top 3 albuma ikada), tu je čak i flauta. Na albumu se posebno izdvaja krajnje neuobičajena obrada The Beatles – „I Am The Walrus“, koju su Drift fenomenalno iskasapili growl vokalima, gomilom buke i raznim semplovima. Bend nikad više nisam gledao, raspali su se kratko po izdavanju ovog albuma, jednako iznenadno kao što su se i pojavili. Sam album i danas jako zanimljivo i sveže zvuči, pored dooma ima tu i death metal Cannibal Corpse i Brutal Truth rifova začinjenih sa dosta industrial/noise semplova, ali sve to zvuči jako smisleno i neusiljeno. Čuje se nekako da na albumu grinderi sviraju doom, po meni idealna kombinacija. Obavezna lektira!

Consecration – .avi (Geenger, 2010.) – recenzija

Ovde preskačem petnaestak godina svoje (protraćene) mladosti da bih pomenuo izvanredan album koji može da stane rame uz rame sa prethodna dva. Drugi studijski album Consecrationa – .avi, koji je udario temelje njihovog potonjeg muzičkog pravca, posle višegodišnjeg žanrovskog lutanja benda. Dovoljno je čuti prvi gitarski rif koji otvara album i celo telo po inerciji počinje da se njiše u njegovom ritmu. Pamtljivi rifovi, mast curi niz pojačalo, zvuk velik kao kuća, bend gradi melodije da bi ih potom sunovratio u ambis, nekako prešao u psihodelične pasaže i tako u krug. Produkcijski, aranžmanski, idejno i tehnički savršeno odsviran album. “Somna”, pogotovu sa prvim gitarskim rifom, je jedna od najboljih pesama sa ovih prostora u poslednjih 20 godina. Svetski album, svetski bend. Bend je na albumima posle nadograđivao dalje svoj zvuk, imao bolju produkciju, nekad jednostavnije, a nekad komplikovanije aranžmane, možda zvučao i kvalitetnije, ali je meni ovaj njihov album najdraži.

Komentari