Dušan Pešić je alfa i omega sastava Rain Delay, sa kojima je do sada objavio pet albuma. Pre desetak godina je svirao u (sada uspešnom) indie/folk bendu Went. Skoro devet godina se bavi brazilskom džiju-džicom i poseduje ljubičasti pojas u toj veštini. Zbog korena koji potiču iz tih krajeva, veliki je ljubitelj Venecije.
Tri najbolja srpska metal izdanja i zašto?
– Taman kad sam pomislio kako će ovo biti lako… Dakle, Azil 5 – Strastan, go i bos; Vranorod – Dreamlike Fading; Went – The Great Escape, i doviđorno… shvatim da nijedno od navedenih ostvarenja nije metal (iako u nekima od njih ima metala u tragovima). Setim se kako volim sve albume benda Tibia, pa ne mogu da izdvojim samo jedan. Setim se NoseBleeda i njihovog fenomenalnog albuma Rise of the Robots, ali oni su pretežno hardcore punk. Setim se mlađanih Phobosa i toga kako već dugo želim da napišem nešto o kvalitetu njihove muzike, ali se onda isto tako setim da oni zapravo još nemaju full-length album…
Da bi se izbeglo sagrešenije, ovo pisanije je moralo da zađe u prošlost, u podsvest, valjalo je iskopati sva ta sjajna dela i (skoro pola godine kasnije) napraviti intimnu selekciju dostojnu visina sopstvenih afiniteta. Prosto mi je tužno da nijedan od tri benda koja ću navesti više ne postoji, ali barem su njihovi albumi napravili neizbrisive tragove na toj našoj maloj, ali nadasve bogatoj metal sceni.
Amentes – It Could All Have Vanished (Samoizdanje, 2003.) – recenzija
Kikindski demoni (nikako licimuri) su bili verovatno najoriginalniji bend sa ovih prostora. Death/doom atmosfera malog banatskog grada, mistika drevnog Egipta, i tona progresivnih ideja iz velikih umova, pre svih, bradatog klavijaturiste/vokala Branislava Kolarskog i tada golobradog bubnjara Atile Nemeta. Album koji je dete trojne alijanse koju bi činili Opeth, Nile i EverEve, a koji zapravo uopšte ne zvuči kao sinteza ova tri velikana. Koje crno dete – vunderkind! Eh, kad bi izdali taj novi album, a znam da je spreman.
Boneyard – In Front of the Tsunami (Samoizdanje, 2008.) – recenzija
Ovo delo je za mene jedna sublimacija svih bendova u kojima su Tommy, Mimmy, Deda, Rogy, Vule i Stefan svirali, bili to From My Cold Dead Hands, Black Crown Empire, ili pak Violet, Ewen, čak i RIOT 87. Ovaj album je duh Kragujevca! Barem onog koji ja znam. To podrazumeva metalcore koncert, ali i onaj čuveni, praktično hair/glam metal afterparty koji usledi. Odrastao sam uz ovaj album, a svaku od pesama čuo još u inicijalnoj fazi. Ponekad malo generički, ali uvek vreli rifovi Cunami generacije, koherentni aranžmani i ogromni refreni divljih dečaka Kragujgrada. Eh, kad bi izdali taj novi album, a znam da je spreman.
Equinox – Slight Change (Samoizdanje, 2016.) – recenzija
Izuzetan album kojem je predugo trebalo da ugleda svetlost dana. Sadržajne, estetski lepe, introspektivne prog metal pesme nimalo lake za izvođenje, a ponekad ni za slušanje. Bend koji je zaslužio pažnju i koji je itekako imao šta da kaže. Granitna, a kreativna ritam sekcija bubnjara Željka Stanisavljevića i basiste Danka Radulovića. Taj Dankov bas kojim priča svoje setne priče mangupa sa Zvezdare 90-ih. Gitare Save Jovića i Ace Đorđića, različite, a komplementarne. Jedan album, jedna prelepa labudova pesma i jedan bend koji se raspršio u pravcima Francuske, Kazahstana, Kanade i Jajinaca (tj. Rusije, po poslednjim informacijama). Eh, kad bi izdali taj novi album, a znam da ga nisu ni započeli.
https://www.youtube.com/watch?v=uD_kMDPLkCA
