Dvoeverie - Dvoeverie

Dvoeverie je super bend koji, ako uspe malo da sredi produkciju i malko poradi na nekoj promo fotki i omotu, sa ovakvim idejama i pesmama može daleko da dogura. Mada, pesme su uvek najbitnije, a toga, i ideja, sudeći po priloženom, im bar ne manjka. Dajte nam još!

Žanr: Gothic / Doom / Pagan Metal
Izdavač: Samoizdanje, 2022.
Web: Facebook
Piše: Danilo Nikodinovski

Postojao je period krajem 90-ih dok je gothic/doom metal harao, kad su predvodnički bendovi žanra odlučili da očiste svoje vokale; Tiamat i Paradise Lost na svojim A Deeper Kind of Slumber (1997.) i One Second (1997.) albumima. Taj pristup će uskoro prihvatiti i bendovi kao što su Cemetary, Evereve, Beseech, Lake of Tears, Lacrimas Profundere.

Polumučni, polustenjući vokal koji je Vincent Cavanagh (Anathema) povremeno implementirao na albumu The Silent Enigma (1995.), Vini je zapravo preuzeo od Celtic Frost (Into The Pandemonium, 1987.), a opet, Tom G. Warrior pre toga pozajmio od Rozz Williamsa sa prvog Christian Death albuma (Only Theatre Of Pain, 1982.). U isto vreme su italijanski Monumentum na In Absentia Christi (1995.) gurali malo avangardniju priču, sa sličnim karakterom narativa.

Dvoeverie (Nikšić, nekadašnji članovi Withed Tears) je bend koji se čuje da je izgrađen na svim tim bendovima i na celoj toj sceni, dok je ona bila popularna (to je bilo nekoliko godina pre HIM eksplozije u Evropi). Kada se ti bendovi slušaju u formativnim godinama (tinejdž, pa još i gotik), to se negde prenese u rifovima, a bogami i pevanju/dranju, šta je kome lepše. Retki su pevači koji se drznu da se oprobaju u nekoliko stilova pevanja, tj. da ne bude samo urlanje/dranje, ili samo čisto pevanje, već kombinacije svega toga. Plus rečitativ na primer, kojim su se bavili Tiamat, Saturnus, Anathema, My Dying Bride, Moonspell… Aleksandar Bogdanović, pevač Dvoeveriea, ne plaši se da se oproba u svemu tome. I moram reći da uspeva.

Iako metal bend, Dvoeverie najbolje zazvuče kad odu full gothic, jer Aleksandar ima sjajnu boju glasa koja vozi pesme taman kako treba. “Dead Sensations” ima super atmosferu i kad bend uhvati dobar gruv, ne pušta – lošija produkcija se instant oprašta, jer emocija preuzima, a ona je ubodena. “Sacrificed…” takođe ima ubedljivu priču: stih Something fully of your own se dosta lepi za uši. “All the Gods”, iako ima dinamičan uvod koji kasnije malo splasne, ima čak i ženski hor koji je zašao malo u Dead Can Dance teritoriju, a gitarska melodija u srednjem delu ima šarmantni Moonspell Sin/Pecado (1998.) šmek (neko bi možda celu pesmu izgradio oko tog dela).

Iako metal bend, Dvoeverie najbolje zazvuče kad odu full gothic, jer Aleksandar ima sjajnu boju glasa koja vozi pesme taman kako treba

Produkcija ume da bude neujednačena, posebno u karakteru bubnja i njegovom volumenu (npr. uvod u “All the Gods” naspram kasnijeg javljanja perkusija kad uđe ceo bend). Kucan bubanj ume da zazvuči kao stari grčki bendovi, u ovom kontekstu rani On Thorns I Lay. No, uslovi u kome su grčki bendovi radili 90-ih, sigurno se ne razlikuju mnogo od uslova u kome crnogorski bendovi moraju da rade danas.

Dizajn izdanja takođe nije jača strana. Jednobojne lo-fi slike malo deluju kao demo kaseta ’92. (fotokopiranje na crvenom papiru, eh kad se setim…). Ako se prisetimo omota bitnih bendova žanra, Tiamat, Anathema, My Dying Bride imali su neke nezaboravne momente. Čak i minimalniji pristup koji su imali In The Woods… i Empyrium umeo je da dodatno oboji i obogati priču; omot je najavljivao atmosferu.

Tekstovi su u doom/gothic žanru takođe umeli da budu jak motiv. Posebno mi je drago da Dvoeverie u tom domenu imaju jak pečat. U pesmi “And a Dark Day Fell” koja je apsolutni hit albuma, deo u kome se pevač prodere My towers fallen! mi je omiljen. “These Ruins” mi je takođe jedna od jačih pesama na albumu i šteta je što je ostavljena za sam kraj. Nisam za nju mogao da nađem lyricse da pročitam, ali deo u kome Aleksandar peva u strofi je moćan – dikcija je nešto što je puno pomoglo Vorphu (Samael) i Fernandu (Moonspell) da dramatizuju svoje linije i super je kada se sluša pevač koji to razume. Milivoje Kljajić na gitari (zadužen zapravo za svu muziku i instrumente) je jako dobar i razume šta je potrebno tekstu pesme i samoj pesmi i odsvirano je sve kako treba. Atmosfere su ubodene tamo gde je najpotrebnije i to je u ovakvoj muzici najzahvalnije.