Art Diler - Pasje godine

Ostaje gorak utisak kad talentovana ekipa ide na sigurno, pa pogreši

Žanr: Rock
Izdavač: Time Machine Music, 2013.
Web: Facebook
Piše: Miloš Živanović

Tragom meni manje poznatih bendova sa kompilacije Vreme brutalnih dobronamernika, na kojoj su prevashodno rock i metal muzičari komponovali pesme inspirisani stihovima pesnika i rock kritičara Milana B. Popovića, preslušao sam i novi EP grupe Art Diler. Onda sam, čitajući podatke o njima, shvatio da njihova imena mnogo više znače u svetu domaće muzike nego što sam pretpostavljao. Art Diler iza sebe imaju već album. I to za jednu od najpoznatijih domaćih izdavačkih kuća. Plus su i autori pesme koja je bila hit godine na Radiju 202. Dakle, oprezno sa njima.

Ne, naravno. Ti podaci jesu za istoriju, ali ovo je novi album, a ja još nisam naučio da pišem u rukavicama.

Prvo i najvažnije: ako je ovo ono kako članovi grupe žele da zvuče, onda dobro. Biće tu devojčica koje ovo vole, a i ja bih se, da sam mlađi, verovatno pokušao približiti toj ciljnoj grupi. Ali nisam. Nisu ni članovi grupe Art Diler. Obrazovani, maksimalno talentovani instrumentalisti, ali pogrešan žanr za njihove prave godine. Ili pop ili metal. Nema između.

Zašto to kažem? Jednostavno, ovaj album pokazuje odličan potencijal u sferi sviračkog umeća, nebrušenog, ali ipak potpuno adekvatnog vokala, tekstova koji su sve bolji kako album odmiče, interesantnih muzičkih rešenja (specifična atmosfera pesme „Ono što jesam“). To su dobre strane.

Ono što opasno ne valja je što im ne verujem. Zašto? Jer je zašećereno. Šećer izaziva karijes i u slušnim kanalima. A dobri su! Bolji od većine poluraspadnutih Osvajača, Griva, Divljih jagoda i svog onog čemera koji ne verujem da ni oni slušaju. Ali, ovde, na momente, koji se ponekad bahato protežu i u minute, opasno liče.

Znate onaj osećaj kad Đoković pritrči mreži i zakuca lopticu u aut, a mi psujemo i njega i komšijino kuče i ženu, izlemamo dete… Ne znate? Dobro je. Niste psihopate kao ja. Šalim se malo, ali ostaje gorak utisak kad talentovana ekipa ide na sigurno, pa pogreši.

Po meni su metal: Slayer, Pantera, Black Sabbath, Sepultura, moj drug Metalika i mnogi drugi, pre i posle njih. Ne i Bon Jovi. Ali, od nečega se mora početi kao tinejdžer. Art Diler nisu više tinejdžeri. I više bih voleo da se obraćaju zrelijoj populaciji, jer oni to mogu. U onome što rade su korektni, možda i odlični za srpske prilike, ali imaju potencijala da budu još bolji i da sve ovo budu više „oni „, a manje „za njih“. Lično, zatvorio bih ih u gluvu sobu na dva dana bez hleba i vode i onda ih snimio.

Nema šanse da bi grupa koja je iznedrila takav hit potencijal pesme „Dok me pogledom streljaš“ (na stihove Milana B. Popovića), sve zrelije Blagojevićeve tekstove, mogla tad da luta od softastih struktura do metala (više rocka, iskreno) u jednoj pesmi.

Ukratko, a nije bilo baš kratko, od koga je moglo je i moralo bolje.