Jedna februarska nedelja, sedmica, dva tako različita događaja. Nakon finoće veterana Uriah Heep, svirka amerčkog dua Jucifer (uz svestranu pomoć novosadskog Casillasa), je bila, u najmanju ruku, zanimljiv i unikatan doživljaj. Jucifer, koji sa pravom nose epitet muzičkih nomada, jer se godinama nalaze na konstantnoj i gotovo neprekidnoj turneji, nose sa sobom poseban vajb, koji se teško može preneti tekstom. Bilo kako bilo, moje je da to i uradim, mada, moram priznati da mi je ipak trebalo par dana da se utisci u kompletu slegnu.
- Nastupili: Jucifer + Casillas
- Lokacija: Elektropionir, Beograd
- Datum: 08.02.2019.
- Tekst: Igor Stanić
- Foto: Igor Stanić
- Copyright: SMP, 2019.
Naravno, neku veliku posećenost niko očekivao i nije, mada, iskren da budem, bilo je više duša nego što sam lično prognozirao.
Uvertiru pravi Casillas, domaći suplement večeri. Ja zaista do sada nisam raskrstio sa dilemama vezanim za Casillas. Da li se meni ovaj bend uopšte sviđa? Da li su oni genijalci ili nešto ne klavirim kada je Casillas u pitanju? Šta oni zapravo sviraju i šta hoće da kažu? Neću da se pretvaram da ih uopšte razumem i da sam u stanju da pronikem u njihove porive, motivaciju ili poruku. Samo znam da sa sobom nose neverovatnu atmosferu, koja je nažalost, povremeno sputana sa par sitnijih tehničkih problema. Voleo ih ili ne, a i dalje sam u dilemi oko toga, fakat je da sam sa nekolicinom ljudi konstatovao da su oni žrtve geografskog porekla i da su kojim slučajem nastanjeni negde zapadnije, Casillas bi imali mnogo više uspeha.
A Jucifer? E, to je trebalo doživeti. Ista konstatacija važi kao i za Casillas, samo multiplicirano. Moja kompetentnost da ocenim ovu svirku je nestala sa prvim rifovima. Ko još želi da piše o ustaljenim i uobičajenim sitnicama raznoraznih koncerata, kada pred sobom ima duo kojeg malo šta zanima osim sopstvene muzike i izraza. Duo koji vrši sonični napad na centralni nervni sistem i na volšeban način bukom uvlači fanove u svet jedinstvene muzičke prljavštine i jednog apsolutno drugačijeg vajba od svega. To je sve što mogu da kažem.
Zaista ne mogu da kuckanjem po tastaturi sumiram ono što je moralo da se doživi da bi se bilo kakav sud doneo. Ali ko smo mi svi da sudimo o ljudima kojima je sviranje i muzika 100% način života?
Na kraju, samo bih voleo da Elektropionir ima koju sijalicu više. Dve, tri. Bar toliko.
