(FOTO) Ross the Boss Band u Beogradu: Jedan je ŠEF!

Manowar za siromašne, tezga… mnogi su u šali tako komentarisali najavu da će srpsku prestonicu posetiti jedan od osnivača tog benda, legendarni gitaroš Ross the Boss sa pratećom družinom. Najavljen je „Full classic Manowar set“, što će reći, ekipa će da nam svira isključivo Manowar pesme i to iz najboljeg perioda kultnog američkog heavy metal sastava. OK, jasno je da „pravi“ Manowar nećemo tako lako videti u Srbiji (a s obzirom da su upravo na oproštajnoj turneji na čijoj karti ni ovoga puta nema naše zemlje, šanse su, dakle, ravne nuli), ali ništa u vezi performansa veoma raspoložene četvorke te vrhunske večeri nije bilo „siromašno“. Naprotiv, bio je to nesumnjivo jedan od najboljih heavy metal koncerata koje su Beograd i Srbija videli u poslednjih nekoliko godina!

Priliku da otvore veče dobili su lazarevački heavy/power metal ratnici Claymorean. S obzirom da je reč o bendu u čijim redovima su posvećeni true metal veterani, odluka da baš oni budu domaća podrška na ovom koncertu bila je potpuno na mestu! Claymorean ne nastupa tako često uživo (zapravo, ovo im je premijerna svirka pod tim imenom, budući da su se ranije zvali Claymore), a s obzirom da su nedavno realizovali novi album, bila je to odlična prilika da čujemo kako sve to zvuči u koncertnom okruženju. I zvučalo je odlično, bez ikakvog preterivanja! Pevačica Dejana sasvim izvesno je jedna od najboljih srpskih metal pevačica svih vremena. Na stranu to što je na albumu demonstrirala svetski kvalitet, pokazala je da ni kad je bina u pitanju nema problema sa izvlačenjem najviših nota, što je bilo milina za gledati i slušati.

Ostatak ekipe takođe je bio na nivou, posebno imajući u vidu da su live postavu skrpili u poslednjoj sekundi (bubnjar Vojin Rajković to the rescue). Ponajbolji momenti 40-minutnog nastupa bile su numere „Old Mountain“, „Blood-Red Shield“ te jedna od udarnih pesnica srpskog heavy metala generalno, pesma „We Fight Like Lions“. Super, zaista. Na kraju, ostaje nada da će Claymorean da se malo konkretnije aktivira kada su koncerti u pitanju, jer zaista je šteta da jedan ovakav sastav ne viđamo češće na bini.

Ross Friedman, poznatiji kao Ross the Boss, jedan je neverovatno opušten lik. Čovek je pre nastupa seo za šank, i nije mu bilo teško da izdrži najezdu fanova za slikanje, autograme… Delio je trzalice, pričao sa ljudima, uz „down to Earth“ stav, a to su stvari koje nikad ne znate kako će da izgledaju kada su poznati muzičari i njihov ego u pitanju. Ostatak Ross the Boss benda čine podjednako vrsni muzičari, među kojima je još jedan bivši Manowar član, stameni bubnjar Kenny Earl „Rhino“, te basista Michael Mike LePond iz američkog prog kvlta Symphony X, dok je pevač Marc Lopes (Let Us Pray), pokazaće veče, potpisniku ovih redova iznenađenje večeri, jer jedino njegove veštine nisam proverio pre ovog koncerta. Sve sumnje otklonjene su već pri prvim vriskovima u „Blood of the Kings“ – ne znam kad sam se zadnji put našao pred jačim heavy metal pevačem! Momentalno je postalo jasno da će ovo biti jedan spektakularan koncert u malom klubu ispunjenom iskrenom i posvećenom braćom i sestrama po metalu!

A Šef… Šef je na bini kao kod kuće. Izvrstan, prekaljeni gitarista koji je podjednako zanimljiv kako na rifovima, tako i na odmerenim solažama, i zaista je bilo uživanje slušati ga kako svira. Isto može da se kaže i za moćnu ritam sekciju. Rhino je „zgazio“ bubanj onako kako on to zna, dok je LePond leteo prstima po basu pokazavši nam da je prvoklasni prog virtuoz koji se i u heavy metal okruženju savršeno snalazi.

Orgazmična atmosfera trajala je od prve do poslednje sekunde ovog nastupa. Elektropionir možda nije najugledniji klub na svetu, ali više je nego prigodan za događaje poput ovog. Zvuk je bio fenomenalan, svaki instrument došao je u potpunosti do izražaja, a horska pevanja pomogla su da sve dobije neprikosnovenu magičnu atmosferu po kojoj je najčvršći muzički pravac na planeti, između ostalog, i najpoznatiji.

Sila, slava i čelik

Sastav nas je proveo kroz zlatni period Manowara, te smo uživali u svim tim gromadama od pesama – „Blood of My Enemies“, „Thor (The Powerhead)“, „Kill With Power“, „Battle Hymn“, „Fighting the World“, „Dark Avenger“, „Sign of the Hammer“… ježim se dok kucam ove nazive, a slike oživljavaju pred očima, ako mi verujete. Spektakl u pravom smislu te reči. Sila, slava i čelik!

Kako je i red, „Hail and Kill“ za kraj, tokom koje su krenule i masovne šutke. Kad smo kod publike, valja reći da ovde nije bilo zalutalih. Svi do poslednjeg pevali smo kao jedan, i ostaje žaljenje samo zbog toga što klub nije bio konkretnije popunjen. Do 150 ljudi ispoštovalo je ovog legendu i prateći mu bend, što je poprilično tanka cifra, znajući da je ulaz koštao tek hiljadarku, kao i da je ovo najbliže Manowaru što ćemo ikada moći da vidimo.

Organizatori koncerta, agencije Mjolnir i Resetor, sada su već dobro uhodan tim. Na stranu to što sam sa pojedincima iz te ekipe u prijateljskim odnosima već više od deceniju i po, moram reći da zaista cenim pristup koji imaju kada je reč o koncertima koje organizuju. Specifične su ovo svirke, ne naročito bombastičnog niti megalomanskog karaktera, već upravo za posvećene fanove, a to je, na kraju, ono u čemu i leži snaga metal pokreta. Stadionski koncerti su, naravno, ok, ali prilika da prozboriš koju sa iskrenim legendama žanra u klupskom okruženju, na šanku uz pivo, te da pevaš pesme zajedno sa njima udaljen svega par metara, zaista je jedan od najlepših osećaja na svetu.

After u Kupatilu

Satnica je u potpunosti ispoštovana i koncert je završio u 23h. Bio je to pravi trenutak da se veseliji deo ekipe premesti negde drugo, a prava lokacija za to, ispostaviće se, bio je kafić „Hladno kupatilo“… Noć ranije dočekah zoru u istom, nas trojica i konobarica, ali to je priča za neku drugu priliku. Malo mesto, ali svakako iskreno, koje bi uz minorne investicije (za početak da se osposobe vrata od wc-a) moglo biti prava destinacija posle koncerata ove vrste. Tu se do jutarnjih časova uživalo uz heavy metal klasike, a u jednom trenutku pridružio (nam) se i pevač Marc, te smo horski pevali Helloween, Dream Evil, Manowar, Doro, Crimson Glory, Heaven’s Gate i raznorazne druge divote. Idealan završetak jedne idealne večeri.

Ostalo je još da uputim pozdrave svoj ekipi koju sam sreo (gomila dragih ljudi, previše da bi se nabrajalo), te da se zahvalim organizatorima na ovom događaju, uz nade da će da nastave sa sličnim dešavanjima i u predstojećem periodu.

Komentari