Beogradski death metalci Daggerspawn po prvi put na našim stranicama, u delu sa intervjuima… Danilo, Nenad i Jovan bili su poprilično inspirisani za ovaj razgovor, a koji je obavljen u cilju promocije skoro objavljenog debi albuma Suffering upon Throne of Depravity.

SMP: Za početak, da li biste bili ljubazni da nam predstavite članove Daggerspawna, ko je ko, i u kraćim crtama, podelite bitnije istorijske podatke vezane za rad vašeg benda…

Nenad: Naravno… pakt zvani Daggerspawn čine: Jovan Katić (gitara), Nenad Petrović (gitara), Danilo Trbojević (vokal), Srđan Salamunović (bas) i Nikola Janković (bubanj). Prethodni bubnjar je bio Vlada Mladenović, ali je izašao iz benda zbog nemogućnosti da više vremena provede u vežbanju i napredovanju, kako sebe, tako i celog benda. Bend postoji više od četiri godine, imao je oko 4-5 split izdanja, jedan live DVD (Wrecking Ferocity), jedan live album (mada ga nismo forsirali kao oficijelni) i sada, konačno, debi album koji je izašao za Sevared/Butchered Records, početkom 2009. godine.

Koliko ste zadovoljni trenutnim stanjem sa death metal scenom kod nas? Ima li bendova, fanova, fanzina…? I da li posmatrate to na takav način, ili je metal, jednostavno – metal?

Jovan: Nekako mi se čini da death metal počinje da privlači sve više publike, da li je to zbog toga što se pojavljuje sve više i više bendova koji to sviraju, ili se ljudima to više sviđa od ostalih pravaca… Ali uvek može bolje i više. Što je više publike na koncertima, to je bolja atmosfera. Naravno, želeo bih to svakom domaćem bendu koji svira metal i uvek sam spreman da pružim podršku ljudima koji nas i naš bend podržavaju.

Danilo: Metal svakako ne posmatram samo kao vrstu muzike. Scena nam je manje-više turobna, ima dosta kvalitetnih bendova, ali i mlađih bendova sa dosta potencijala, nažalost većina njih ne dočeka drugi album ili ne ostavi dublji trag. Pretpostavljam da je najveći problem onaj finansijski, ne podržavam besmisleno veliki broj tribute bendova koji su obogaljili scenu, podele među bendovima i stalna takmičenja, ogovaranja i međusobna prepucavanja. Za zemlju ove veličine imamo priličan broj dobrih bendova, imamo čak i dobru i relativno brojnu publiku, u nekim drugačijim okolnostima scena bi mogla da oživi u vrlo kratkom roku.

Daggerspawn nije bend „od juče“. Tu ste već neko vreme, iza vas su koncerti, demo snimci… kako biste opisali taj period, jeste li zadovoljni dosad postignutim?

Jovan: Kao što rekoh za publiku… Tako i ovde, uvek može više i uvek može bolje. Kad se sve sabere i oduzme, zadovoljan sam s rezervom da smo možda album mogli i ranije snimiti. Naravno, sva sećanja na ranije dane čuvamo, ima tu gomila dobrog zezanja, svirki, i još boljih ljudi… Taj period po meni još nije gotov, tek sada treba da se zahuktamo sa novom postavom, i da se pokažemo još bolji nego pre!

Suffering Upon the Throne of Depravity naziv je vašeg albuma, koji je, ako sam dobro shvatio, objavljen za dve izdavačke kuće?

Nenad: Album je objavljen krajem februara 2009. pod udruženim snagama Sevared i Butchered Records (sublabel Sevared Rec). Cover art je radio poznati Jon Zig, lik koji je radio omote za bendove poput Suffocation, Dying Fetus itd. U prodaji je širom sveta, pošto njihov distro pokriva skoro sve delove istog…

Menjali ste bubnjara, tj. na albumu je bubanj kucan… Šta se desilo sa Vladom, zašto je napustio bend?

Jovan: Vlada je pored benda imao dosta obaveza… Recimo da je došlo do toga da nam je bilo potrebno više vremena kojeg čovek jednostavno fizički nije mogao da pruži. Stali smo sa probama dobrih osim meseci. Ali nismo stajali u mestu za to vreme, snimali smo album, tražili dobre labele, a najveći problem je bio naći dobrog bubnjara. Dosta njih se oprobalo za bubnjem na našim probama, ali realno, niko od kandidata se nije nešto proslavio. Srećom, pojavio se Nikola (Triumfall), koji je svojim angažovanjem i talentom zaslužio mesto u bendu.

Koliko dugo ste pripremali ovaj album i gde je snimljen? Na skali od 1 do 10, koliko ste zadovoljni finalnim skorom?

Jovan: Na albumu se nalaze pesme koje su davno napisane, neke su stare čak četiri godine. Breath of the Blighted Winds i In the Bane and Enlightenment of Man su novijeg datuma, što se i da primetiti po načinu sviranja i samom zvuku tih pesama. Za snimanje albuma smo počeli da se pripremamo prošle godine. Sve pesme su snimljene u Archsound Production kod Igora Lončara, dok je master radio Nihil iz Stone Studiosa. Na skali od 1 – 10… Uh… Rekao bih 8. Da bubnjevi nisu semplovani i da je još par sitnica ispravljeno, bilo bi bolje, ali šta je tu je.

Nenad: Mogu ti reći da smo albumom zadovoljni jer ima dobar response, i čim je uhvatio interesovanje jednog od jačih izdavača, to dosta govori o samom snimku. S druge strane, „Suffering Upon…“ je za mene samo početak, iskreno mislim da će sledeći snimak biti nešto mnogo mnogo interesantnije…

Danilo: Realno, prilično sam zadovoljan svim aspektima albuma što se aranžmana pesama tiče, produkcija instrumenata je prilično dobro odrađena, dok mi se produkcija vokala ne sviđa, ali neka, bilo bi mnogo da sve bude savršeno.

Album je brutalan kao što bi se i očekivalo od extremnog death metal sastava poput vašeg. Rifovi, brzina, blast beatovi, growl… koliko se navodite željom za originalnošću, a koliko željom za pravljenjem pesama kojima ni nije namera da pomeraju granice žanra? Šta vam je bitnije?

Nenad: Pa iskreno, mislim da nekog sada extremnog pomeranja granica ne može da bude, makar ne u muzici koja ima toliki spektar raznovrsnih bendova kao death metal. U kreaciji samih pesama, više se navodimo onime što osećamo. Pesme koje su snimane su ono sa čime je Daggerspawn počeo, od tada je bend dosta evoluirao, ali smo hteli da te pesme zabeležimo i samim tim ne poreknemo ono što smo radili proteklih godina… Nove stvari će biti nešto sasvim novo za ove prostore, ubitačnije, tehnički bolje i nosiće još mračniju atmosferu nego „Suffering Upon…“.

Skoro ste svirali u Sarajevu, i to vam je, ako se ne varam, jedini nastup van Srbije? Kako ste bili prihvaćeni, a i inače, kakav je odziv metal publike na vašim koncertima?

Jovan: Svirka u Sarajevu jeste bila jedina van Srbije i za nju smo se specijalno spremali, jer je i nama puno značilo da se toj publici predstavimo što je bolje moguće. Deluje da smo u tome i uspeli jer je svirka bila propraćena uz dosta pozitivnih komentara zbog čega nam je bilo mnogo drago. Što se odziva na našim svirkama tiče, u Beogradu već neka standardna ekipa prati naše svirke uz, naravno, uvek dosta novih lica. Što se svirki van Beograda tiče, uglavnom ljudi prvi put s rezervom isprate nastup, pa sledeći put budu, da tako kažem, „dinamičniji“.

Danilo: Svaki koncert je priča za sebe, naravno, najbolje smo prihvaćeni u Beogradu gde su ljudi najbolje i upoznati sa našim radom, tako da svaku našu svirku proprati odgovarajuća atmosfera, koja je uvek nabijena agresijom i pozitivnom energijom. Na bini dajemo uvek maksimum i samo tako možemo očekivati da i publika divlja na našim svirkama, a uvek je tako. Koncert u Sarajevu je bio posebno zanimljiv jer je to bio death metal fest, gde je bio po jedan bend iz skoro svake zemlje bivše SFRJ, atmosfera je bila dobra, a saradnja među bendovima zanimljiva.

Pored matičnog benda, ti si Danilo od skora pevač beogradske thrash metal družine Nadimač. Kako si se tu uklopio, i šta se trenutno dešava sa tim bendom? Čujem da je neko snimanje u planu…

Danilo: Išao sam često na svirke Nadimača i u Beogradu i po drugim mestima gde su svirali i uvek mi je bilo super, jer sam stvarno bio oduševljen energijom i originalnošću benda, za mene je taj bend predstavljao jedan od načina da se zadrži i održi pravi metal duh. Letos je Nadimač menjao postavu iz benda su izašli gitarista Krle i pevač Dule, a zamenili smo ih Cora (ex Metal Slug) i ja. Od tada smo imali nekoliko dobrih svirki i sada sam siguran da je jasnije kojim putem Nadimač ide. 18.12. Nadimač je ušao u studio i snimio promo album ”Metal je Rat”. Daggerspawn naravno ostaje moj matični bend i to će uvek i biti, a Nadimač je baš onakav bend kakav mi je bio potreban da budem potpun.

Postoje li neki domaći bendovi čiji rad poštujete? I vidite li neke među mlađima koji su na dobrom putu?

Jovan: Poštujem rad svakog benda koji se trudi da bude originalan na svoj način, koji ne sviraju samo obrade i koji se trude po pitanju autorskih stvari. Kod navođenja bendova se uvek zaboravi na neki, nek’ mi oproste ovi koje ne pomenem: Acroholia, Azazel, Sacramental Blood, Monument, Nihil, Kramp, Skaffold itd., a od novijih podržavamo Disdained, Port Royal, Deadly Mosh, Pollution, Awaiting Fear itd.

Gde biste voleli da vidite Daggerspawn u narednih, recimo, 5 godina?

Jovan: Pa, na velikim metal festivalima širom Evrope: Wacken, Obscene, Fuck the Commerce…

Danilo: U studiju i na bini, kao i do sad.

A kakvi su vam planovi za bližu budućnost?

Nenad: Promocija albuma i spremanje novih pesama. Možda se dogovorimo i oko snimanja nekog spota, ali o tom po tom…

Hvala vam na ovom razgovoru, ostavite nas sa kojom mudrom porukom, ili jednostavnim pozdravom. 🙂

Jovan: Hvala svima koji nas podržavaju, trudićemo se da ne izneverimo vaše poverenje. Stay brutal!

Danilo: Sviramo ono što volimo, za sebe i za ljude koji to poštuju, vole nas, i muziku koju pravimo. Ostajemo isti do kraja, bez kompromisa! Ljudi hvala na podršci! Death metal supreme!

Komentari