Rain Delay: Srpski metal za ruski gas

Beogradska ekipa objedinjena iza imena Rain Delay, ima novi album, novu pevačicu, kao i predlog za rešenje gasne krize koja drma Evropu. Popričasmo o svemu tome sa Dušanom Pešićem, gitaristom, vokalom, i kompozitorom ovog mladog, ali veoma iskusnog benda.

• Pitanja: Nebojša Lakić
• Odgovori: Dušan Pešić
• Web: Rain-delay.net
• Copyright: SMP, 2009.

SMP: Rain Delay na kraju 2008. i početku 2009. Dva albuma iza vas, gomila koncerata, spot, promena postave… Za početak ovog intervjua, predstavi RD posetiocima SM Portala, kako je sve to počelo, a kako izgleda danas…

Dušan: Rain Delay je nastao 5. Januara 2003. U početku je to bio akustični trio koji smo činili Biljana Zeković (gitara), Ana Pešić (vokal) i moja malenkost (gitara/vokal), pod uticajem bendova: EverEve, Saturnus, Tristania, Nightsky Bequest i Immortal. Čim smo se orijentisali ka metal zvuku, vrlo brzo smo prešli na punu postavu. Tada nam se pridružio bubnjar Marko Mrčarica Mrki, inače ikona BG underground scene. Bas gitaru je neko vreme svirao klavijaturista grupe Tales of Dark, flegmatični i mudri laloš, Davor Menzildžić. On me je usmerio ka epic doom metalu, i hvala mu na tome. Naša pesma Waves je nastala bukvalno po njegovim instrukcijama. Posle ga je, zbog nemogućnosti usklađivanja sviranja u dva benda i životarenja na relaciji Beograd – Novi Sad, zamenio Stefan Radojković Bagi, pragmatični i vredni groove maker danas poznatiji kao Brada. S njegovim dolaskom nakrivili smo pravac razvoja ka melodeath metalu, jer je on taj koji je agitovao da se osetnije primete uticaji benda In Flames na moj autistično-autorski rad. Biljanu Zeković, zbog žudnje za napuštanjem domaće metal scene i potrebe za odlaskom u anonimnost u podnožju Kanarevog Brda, neposredno pred početak snimanja prvog albuma (krajem 2004.) na gitari menja virtuozni bosančeros Željko Zec. Od tada kreće naša potpuna orijentacija ka tvrđem zvuku i nešto bržoj svirci. Najnovija promena je na poziciji pevačice…

U jeku je promocija aktuelnog albuma We Forget. Još i pre nego što je zvanično izdanje bilo tu, album se mogao „skinuti“ sa ogromnog broja inostranih blogova i foruma. Da li to vidite kao plus ili kao minus?

U početku sam urlao po kući, pa čupao kosu, kasnije sam samo škrgutao zubima, na kraju radi reda cinično odmahivao rukom. Danas sam, ne samo pomiren sa tom činjenicom, već i radostan zbog nje. Shvatam da smo na taj način pridobili gomilu novih iskrenih fanova, i (u jednom nekomercijalnom smislu) prodrli na neka nova tržišta.

Ono što je mene posebno prijatno iznenadilo, su mahom pozitivni komentari prepuni oduševljenja, gde se neretko isticalo iznenađenje zbog činjenice da je RD sastav iz „tamo neke“ Srbije. Kako biste to prokomentarisali?

Nisam toliko iznenađen pozitivnim komentarima, iako oni uvek gode. Najviše komentara je došlo iz Rusije. Pojma oni nemaju šta sve raste ovde. Kad bi samo znali, napravili bismo međudržavni dil – mi njima metal, oni nama gas! I nema zime. Još kad bismo odsvirali neku ex-SSSR/ZND turneju, tipa Kišinjev – Kijev – Minsk – Moskva – St.Petersburg – Omsk… Gde bi nam bio kraj? Što kaže Tica (Mr. Metal): „Svirali bismo za gorivo i boršč…“, ali bilo bi vredno sveg cimanja ovog sveta.

Kako teče promocija albuma, i da li je uopšte moguće uraditi adekvatnu promociju jednog metal albuma u zemlji Srbiji i prisutnim aktivnim medijima?

Naš basista je zadužen za posao sa medijima pošto on ume da drži banku. Jedina šansa nam je u tome što smo uporni kao muve koje sleću na sijalicu. Bogu fala, nebrojeno puta dobismo nogu od raznoraznih medija… Ovo mi upravo pade na um – „Morate poljubiti mnogo vrata, da bi se neka otvorila“, to bi bila kao neka parafraza na onu sa žabama i princem, jelte? Savet mladim bendovima – uzmite mediaplan i na posao. Što se tiče naših televizija: desetak mailova dnevno sent, desetak nogu dnevno received. Odlična terapija za sindrom zvani „Rok Zvezda u Srbiji“.

Mr. Metal Records se, kao novoosnovana domaća izdavačka kuća, predstavila vašim izdanjem. Kako je došlo do te saradnje, da li ste zadovoljni uslovima i ugovorom, i koliko vas podržavaju sa promotivne strane, ili je ipak veći deo posla ostao na vama?

Rade ljudi koliko mogu. Mogu reći da su nam do sada bili vrlo dobra logistička podrška, ali i da saradnja ide u oba pravca. Veći deo posla jeste na nama, ali zato nam npr. organizuju nastup u Banja Luci, do kojeg bismo sami mnogo teže došli. Nadam se i daljem razvoju naše saradnje na obostranu korist i zadovoljstvo.

Koliko dugo su pesme pripremane, i kako ste se odlučili za kombinaciju studija? Da li bi, sada kad ga slušaš, nešto menjao, dodavao, oduzimao…?

Neke pesme su nastale još 2005. i nisu mnogo menjane otad. Nekako, nismo hteli da menjamo taj stari vibe, koji je podrazumevao aranžmansku razuđenost i rapsodičnost. Ne bih ništa, ama baš ništa, menjao na We Forgetu. On je pravi odraz toga kako smo komponovali i zvučali u poslednjih par godina. Ipak, pesme kao što su desetominutna Deep i kompleksna Leaves’ Frottage neću praviti u skorije vreme. Danas smo se preorijentisali ka sažetim i jezgrovitim numerama. Na prvom albumu bih, s druge strane, menjao mnogo toga. Zbog toga smo se i odlučili da za treći album (kao bonus track) ponovo snimimo jednu ili dve pesme sa prvenca. Ne bih sada otkrivao detalje o tome. Što se tiče kombinacije studija, ona je došla spontano. Guru ovog albuma i Rain Delaya uopšte, naš producent Vladimir Novičić (aka Lepi Vladica), je napravio sjajan posao oko rada sa bendom, usnimavanja, mastera, produkcije, editovanja… Želeli smo „second opinion“, a (sada već nadaleko poznati) Marjan Mijić i studio Chainroom su u saradnji sa Muzičkim Studiom Novičić modernizovali i „umetalizirali“ zvuk našeg albuma.

Gde vidiš Rain Delay na današnjoj sceni? Smatraš li da ima prostora za bend poput vašeg kako kod nas, tako i u inostranstvu?

Sviranje sa Karavanom Radija 202 nas je predstavilo jednom značajnom delu mlađe publike u unutrašnjosti Srbije. Ti ljudi, isprva zatečeni našim zvukom, su nas kasnije sjajno prihvatili. Ako smo se nametnuli u takvim uslovima, možemo da konkurišemo i u inostranstvu. Naročito sa nekim hitičnijim pesmama kao što su Don’t Fear the River i My Summer Sojourn. Ima prostora. Mislim da imamo šta da ponudimo današnjoj muzičkoj sceni. Jedno je sigurno, trenutno na svetu nema nijednog benda koji zvuči kao Rain Delay.

Promenili ste pevačicu i sada je tu Aleksandra Rasulić. Kako ste se odlučili za nju, i da li planirate da se držite muško-ženske vokalne kombinacije?

Audicija koju smo održali u tih nedelju dana je bila jako interesantna. Uslovi za kandidatkinje su bili sledeći: da poseduje: glasovne sposobnosti Jelene Tomašević, atraktivan izgled Sandre Afrike, elokventnost Olivere Kovačević, da đuska kao Slađa Đogani, i da je autoritet kao Milka Canić. Mnoge su se javile, ali samo je jedna ispunila kriterijume… Ana (bivša pevačica RD-a, btw. moja rođena sestra) nije mogla više da se bavi bendom. Za nju je to sve postalo jako obavezujuće, i odlučila je da se posveti fakultetu, žurkama, karijeri, mužu, sitnoj deci… Ana je zaštitni znak našeg prvog albuma, ali je i na drugom ostavila ogroman trag. Pesma Empty As I Am, u kojoj Ana gostuje, je ona tačka gde se najbolje spaja njen i Aleksandrin uticaj na našu muziku. Aleksandra (u daljem tekstu: Sana) je unela jedan potpuno novi stil. Inace apsolutni sluhista, ona je jedan sjajan vokal. Peva sa mnogo forsaža. Izvodi Patton-ovske bravure, pravi inovativne i intrigantne vokalne linije, a na to sve dodaje i eterično pevušenje. Glavno je napomenuti da će Sana u budućnosti (ponajviše na trećem albumu) pevati i dosta „tvrđih“ vokala, tipa scream, growl, itd., dok ću ja malo više pevati clean. Inače, od ženskog vokala jednostavno ne možemo da odustanemo, jer imamo već dosta pesama gde on vodi glavnu rolu. Sana je prava umetnica, i sjajan čovek. Doduše, jako neprikladnog noćno-dnevnog ritma i pogubnog odnosa prema svom fantastičnom glasu, ali Bože moj. Kao što rekoh – prava umetnica. Volimo je mnogo.

Vašu muziku nije jednostavno klasificirati. To sa jedne strane može biti pozitivno, kad govorimo o potrebnoj dozi prepoznatljivosti koju svaki bend treba da ima, ali i negativno, znajući da prosečna metal populacija voli da su im bendovi žanrovski precizno definisani. Kako bi opisao ono što svirate, i sa kojim bendovima bi se RD idealno uklopio u nekoj (za sada ) imaginarnoj svetskoj turneji?

Ne sviđa mi se što na raznim forumima piše da između ostalog sviramo – gothic metal. To jednostavno nije tačno. Mi sviramo fusion metal. Simple as that. Ako baš mora detaljno, As I Bequeath My Yesterday: epic atmo doom/black, sa izletima u funky groove. We Forget: uglavnom melodic death/doom, sa blagim uplivom post-hardcore zvuka. Treći album: uglavnom post-hardcore, malo death metal, neo-klasika, bossa nova, pop… Postigli smo cilj, iliti više neki sporedni efekat, a to je da We Forget slušaju i zabagreli klinci-metalci, ali i ona starija talme ekipa, zatim gothic cice (a i gothic kalašture, dabome), i likovi iz teretane, i hard core ekipa, i urbane studentkinje, a imamo i par splavaruša na lejeru. Nije loše. Idealno bi bilo da idemo sa nekim vrh lokalnim bendom kao što su npr. Consecration, Decontrolled, Azil 5, Through Art, Violent Chapter, Draconic… A od svetskih, ja bih najviše voleo da malo obiđemo kuglu sa Opeth, Katatonia, Burst, Novembre, Misery Signals, Mourning Beloveth… Ma, i s nekim lame gotičarima da nas stave u onaj Del Bojev kombi pun grinja ne bi bilo loše. Estrogen iz prvih redova tih svirki bio bi pravi melem za sve muke jedne low profile turneje.

Snimili ste i poprilično profi video spot, a vaša muzika odabrana je za soundtrack jednog domaćeg filma. O čemu je tačno reč?

Reč je o filmu Who the fuck is Miloš Branković?, jednom izuzetno kontroverznom ostvarenju reditelja Nebojše Radosavljevića. Filmu koji od kritike ubira praktično nepodeljene hvalospeve, dok je publika totalno diverzifikovana i ambivalentna u oceni istog. Nažalost, zbog toga (ali i generalnog kraha domaćih bioskopa), film nije ostvario planiranu zaradu. Samim tim, nismo ni mi. Za film nas je reditelju preporučio lično Vladimir Novičić, a na osnovu prezentovanog materijala nas je odobrila produkcijska agencija Ideja. Svetski poznati bend Laibach je bio u igri, ali nisu postigli dogovor sa producentima filma oko finansijskog aranžmana, pa smo mi uleteli. Spot za pesmu Fulcrum je direktno proistekao iz ugovora sa filmadžijama, a radila ga je maltene ista ekipa kao i na filmu. Mislim da je u tom spotu uhvaćena autentična energija Rain Delaya na bini.

Vizuelni aspekt vam je veoma bitan, disk je odlično dizajniran, i od samih početaka imate profi fotografije benda. Ko vam pomaže oko toga, i ko je dizajnirao omot diska?

Jeste bitan. Pokušaćemo da od svakog albuma i većeg koncerta napravimo ne samo audio, već i vizuelni doživljaj. Sredstva nam i dalje ne dopuštaju da pravimo iole veće spektakle, ali radimo na tome. Scenski nastup nam je oduvek bio važan, do te mere da je uticao i na samo sviranje uživo. Sazreli smo dosta od tada, i sada sasvim uspešno kombinujemo vatren nastup sa hladnokrvnim sviranjem. Promo fotografije za prvi album je radio moj ujak Predrag Dado Đurović, a za drugi album Mrkijev prijatelj Marko Radosavljević. Obojica su profi fotografi koje smo imali sreće da angažujemo. Naslovnu fotku za prvi album sam ja radio, i vrlo sam ponosan na nju. Dizajn je radio Mungos, iz poznatog benda Tibia. Kompletan artwork drugog albuma (osim fotke sa snimanja spota) je uradio profi grafički dizajner Mimmy, poznat po svom radu u bendu BoneYard. Mnogo smo im zahvalni na svemu što su učinili za nas.

RD ima zakazan nastup u februaru sa Antimatter i Amaranth. Šta publika može da očekuje od vašeg dela nastupa, a šta ti očekuješ od tog koncerta?

Dobro pitanje. Postavka će biti minimalna, dakle – jedna gitara i dva glasa. Sana i ja ćemo, kao skraćena postava RD-a, odsvirati dve apsolutno nove pesme koje se spremaju za treći album. Plus, odsviraćemo hit sa aktuelnog albuma – In Early Somnolence, i to zajedno sa Amaranthom. Ovom prilikom se mnogo zahvaljujem Danilu iz benda Consecration što nas je pozvao da nastupimo. Znaš, sviranje akustične gitare je jako pipav posao, i biće mi veliki izazov da apsolutno sam na svom instrumentu valjano prezentujem ljudima dve potpuno nove stvari. Mada, verujem u kvalitet pomenutih (kako bendova, tako i pesama), tako da to veče vrlo lako može da bude potpuni trijumf.

Srećno na tom koncertu, uz želje da to bude samo prvi u nizu uspešnih nastupa koji su ispred vas. Zadnje reči ostavljam tebi…

Ne čekajte da Rusi puste gas. Neko će to već uraditi. Vidimo se na predstojećim koncertima!