Ako je prethodnih meseci delovalo da ima i previše opcija u koncertnoj ponudi, ovog novembra promoteri su se postarali da izazovu pravu paniku u rasporedu, a bogami i u novčanicima. Definitivno jedan od „First World“ problema, ali i jedan od problema u životu prosečnih metal fanova, koje je možda bolje imati nego nemati. Dokaz da se svetu zaista ne može ugoditi: problem je kada nema koncerata, problem je kada ima previše koncerata…
-
- Nastupili: Sólstafir
- Lokacija: Zappa Barka, Beograd
- Datum: 10.11.2026.
- Tekst: Nemanja Vasiljević
- Foto: Ana Paštrović
Jedna u nizu više nego interesantnih ponuda bio je i koncert islandskih veterana Sólstafir, koji su se, uz pomoć ekipe MM Concerts, nakon podosta godina vratili u Srbiju. Prethodna dva koncerta, u Beogradu i Novom Sadu, bila su prilično zapažena, pa je tako duga pauza bila pomalo i neočekivana. Kao što rekosmo, u ovoj poplavi koncerata možda je i bolje ostaviti publici vremena da se malo uželi.
Sólstafir je osnovan sada već prilično daleke 1995. godine, a njihovo ime u prevodu znači „Sunčevi zraci“ (ali ne bilo kakvi, već „stubovi svetlosti“ – zraci sunca koji se jasno ocrtavaju poput stubova kada je sunce iza oblaka). Dolaze sa Islanda, iz Rejkjavika, i sviraju… pa, kako uopšte objasniti muziku Sólstafira? Koreni benda su, naravno, u black metalu, ali su od svojih dalekih početaka evoluirali u ono što se danas uglavnom naziva post-metal. Vrlo atmosferičan i na momente psihodeličan zvuk, uz jasne uticaje blacka i ekstremnijeg proga, koji je evoluirao u post-rock i post-metal… Kada se tome doda da su skoro svi tekstovi pesama na maternjem, islandskom jeziku, dobija se jedna prilično jedinstvena mešavina. Imajući u vidu sve te specifičnosti, definitivno se može reći da ovo nije muzika za svačiji ukus, niti metal za široke mase, ali svakako jeste reč o bendu koji pronalazi svoju publiku među onima koji vole specifičnost, unikatnost ili prosto neki drugačiji, manje uobičajen pristup metalu.
Verovatno takvih ima i više nego što ih je bilo prisutno na koncertu, ali, kao što smo već pomenuli, ovoliki broj različitih događaja ne može a da ne utiče na posećenost. Poseta, koja je po odokativnoj proceni popunila nešto više od polovine kapaciteta Zappa Barke, bila je dovoljna tek toliko da se baš ne sramotimo. Ono što je nedostajalo u brojkama, prisutni su se potrudili da nadoknade atmosferom. Pored svog prilično unikatnog zvuka, bend se odlikuje i interesantnim izgledom, od brada i frizura do šešira i stajlinga. Rekao bih da je tonac ovog puta uradio jako dobar posao, jer nije bilo nikakvih problema, a veći deo koncerta uspevao sam da čujem i vokal i obe gitare. Mada, dosadašnje iskustvo govori da kvalitet zvuka na koncertima u Srbiji dosta zavisi od lokacije na koju se postavite.
Predvođeni harizmatičnim i lucidnim frontmenom Aðalbjörnom Tryggvasonom, Sólstafir nas je poveo na putovanje kroz svoju šarenoliku diskografiju. Od kultne „Ótta“, preko „Silfur-Refur“, do jedne od retkih pesama na engleskom jeziku, „Goddess of the Ages“, kojom su zatvorili koncert, i balade „Fjara“, koju su ipak odsvirali, zbog čega su ostali bez 10.000 evra. Naime, Aðalbjörn je u jednom trenutku ispričao šaljivu anegdotu o tome kako mu je navodno neko od fanova ponudio 10.000 evra da NE sviraju pesmu „Fjara“. Kao jednu od zanimljivijih pesama, i jedan od zanimljivijih trenutaka koncerta, treba izdvojiti „Hin helga kvöl“, koju Sólstafir izvodi tako što Aðalbjörn koristi gudalo da bi njime svirao gitaru. Nešto što su njihovi sunarodnici Sigur Rós među prvima patentirali.
Tu dolazimo do paradoksa ovog koncerta, jer, kao što rekosmo, bend peva gotovo isključivo na islandskom jeziku. Kako verujem da broj onih koji govore islandski, čak i na početničkom nivou, u Srbiji nije preterano veliki, očekivano, nije bilo previše horskog pevanja publike. Reklo bi se da su i sami članovi benda toga svesni, pa su se potrudili da publiku animiraju – malo gestikulacijom, pozivima na skandiranje, tapšanje, malo razgovorom između pesama i ponekom forom koju je ispričao frontmen. Tako da iako je tokom većeg dela nastupa u toku samih pesama publika bila relativno tiha, atmosfera je bila odlična, a u pojedinim trenucima gotovo katarzična i hipnotišuća.
Sve u svemu, reklo bi se više nego zadovoljavajući koncert. Bend nam je dao nešto preko sat i četrdeset minuta kvalitetne svirke. Uz nadu da nećemo opet čekati sedam godina na novi povratak islandskih majstora. Ako se povratak zaista desi, valjda će naredni put period biti malo manje „opterećen“ koncertima, te će, nadamo se, i poseta biti veća.
