Čudno je kako neke bendove čak i nakon nekoliko godina ili decenija u glavi doživljavamo kao „nove“. Verovatno zbog toga što su to zaista i bili nekada, kada su se pojavili. S tim u vezi, prijatno me je obradovala objava od pre nekoliko meseci da finski doom metal veterani Swallow the Sun napokon dolaze u posetu Srbiji, nakon više od dve i po decenije postojanja.
-
- Nastupili: Swallow the Sun
- Lokacija: Zappa Baza, Beograd
- Datum: 14.10.2026.
- Tekst: Nemanja Vasiljević
- Foto: Dejan Jevtić
- Video: TrulyStucker
Po sinoćnjoj posećenosti i ispunjenosti Zappa Baze reklo bi se da nisam bio jedini koji je ovaj koncert dočekao sa podosta entuzijazma. Mogao bih dodati, uprkos nimalo skromnim cenama karata. No, na to smo već nekako i navikli, pa ovo i ne odskače preterano od ostalih koncerata ovog tipa.
Finska petorka se konačno obrela u Beogradu, u okviru turneje na kojoj i dalje promoviše novi album Shining. To „novi“ može se shvatiti pomalo uslovno, imajući u vidu da je izašao još 2024. godine, a momci su se potrudili da nam odsviraju i ponešto sa svojih prethodnih izdanja. Swallow the Sun su, sada se već može reći, veterani na (doom) metal sceni, a poslednjih desetak godina deluje da su im „akcije“ poprilično skočile, pa su iz relativnog andergraunda nekako tiho i sigurno, ali apsolutno zasluženo, isplivali u sam vrh popularnosti. Barem onoliko koliko se tako nešto uopšte može reći za bend koji svira doom metal.
Koncert je počeo bez nekog većeg kašnjenja, a kako nije bilo predgrupe, Finci su relativno brzo izašli na binu. Iako je vokal u početku bio previše tih, nakon nekoliko pesama i to je ispravljeno, pa većih zamerki na zvuk nije bilo. Kao intro pred izlazak benda na binu poslužila je „Velvet Chains“, nakon čega je bend otvorio nastup pesmom „Innocence Was Long Forgotten“, da bi nas potom proveo kroz set odabranih pesama iz prilično bogate diskografije. Dosledni sebi, žanru koji sviraju, kao i stereotipima zemlje iz koje dolaze, članovi benda bili su, počevši od frontmena, prilično ćutljivi. Osim nekoliko najava pesama, ponekog „thank you“ i zahvaljivanja publici na tome što je u tolikom broju došla na njihov prvi nastup u Srbiji, ni pevač Mikko ni ostatak benda nisu preterano pričali tokom koncerta. U nekom drugom slučaju ovo bi možda i bila kritika na račun benda, ali kada je u pitanju Swallow the Sun, takav pristup se toliko uklapa u identitet benda i emociju njihovih pesama da mislim da je, barem donekle, i nameran. Iako možda nisu preterano pričljivi, to nije sprečilo članove benda, pre svega drugog gitaristu Juhu, da budu energični tokom svirke, posebno u deonicama uz koje može da se headbanguje. Momci znaju da iznesu atmosferu i emociju i da je dočaraju publici kroz muziku, pa za nekom preteranom pričom možda i nema puno potrebe.
Tu dolazimo do problematike ovog izveštaja: kako emociju jednog ovakvog benda i nastupa pretočiti u reči na papiru ili ekranu? Kako objasniti da je koncert bio vrhunski, atmosfera odlična, a celokupna interakcija između benda i publike apsolutno predivna, i to sve na koncertu na kojem bend tokom većeg dela nastupa deluje kao grupa autističnih introverta koje je neko protiv njihove volje gurnuo na binu? Duh i emocija ovog benda su ono što ih izdvaja i što pravi atmosferu kako na albumu, tako i na nastupima uživo. Od srceparajućih, baladnih momenata do furiozne melanholije, u kojoj na trenutke zvuči kao da sve emocije istovremeno izbijaju iz benda, Swallow the Sun ostavili su malo koga ravnodušnim. Ali, prosto, to je Swallow the Sun. Od benda koji je u stanju da napiše pesme kao što su „Cathedral Walls“ ili „Heartstrings Shattering“ ništa drugo i ne očekuješ. Namerno sam pomenuo te dve pesme za kraj, jer…
Za nešto više od sat vremena, pored četiri pesme s pomenutog albuma Shining, dobili smo i nekoliko odabranih numera iz prilično obimne diskografije ovog benda. Kako živimo u doba interneta i Setlist.fm-a, setlista na koncertima danas je uglavnom nepoznanica samo onima koji se potrude da je ne saznaju, te sa te strane nije bilo nekih iznenađenja. Tu bi se mogla uputiti i neka realna zamerka bendu, jer je potpuno ignorisanje albuma kao što su Songs from the North, Emerald Forest and the Blackbird ili Moonflowers pomalo neobjašnjivo. S druge strane, u pitanju je bend koji ipak svira doom metal, a retko koja pesma traje kraće od pet minuta, te nije baš realno ni očekivati da odsviraju više od dvanaestak pesama. Ipak, nekako ne mogu da se otmem utisku da je nerealno da bend ne može da odsvira barem 90 minuta. Možda je to cena koju bendovi plaćaju zbog dugih višenedeljnih turneja širom sveta, ali koncert je definitivno prošao prebrzo i trajao prekratko. Šteta je što nismo bili u prilici da čujemo barem još nešto iz njihove bogate diskografije. Ovako, ostaje utisak o zaista odličnom koncertu koji je, nažalost, bio prekratak za bend s tako bogatom diskografijom.
STS sviraju sebi svojstven melanholični death-doom. Doom metal – to su rani Sabbath-i, Candlemass, Witchfinder General, Saint Vitus, etc.
Što se tiče koncerta, kratak set i odsustvo predgrupa mogu značiti i nepoštovanje publike i želju da se profit maksimalizuje uz minimum truda. No ovdašnja publika je nekritična poput sirotinje zahvalne i za mrvice, što se pokazalo i prilikom nekih drugih nedavnih svirki.
Sa pozitivne strane sve je bilo na profesionalnom nivou.