Nakon emotivnog rolerkostera koji nam je priredio finski virtuoz, izuzetno je teško pronaći reči kojima bi ovaj koncert mogao dovoljno dobro da se dočara. Ipak, jedno je sigurno – svim prisutnima ostaće zauvek duboko urezan u sećanje.
-
- Nastupili: Timo Tolkki
- Lokacija: Klub Fest, Zemun
- Datum: 25.10.2026.
- Tekst: Dejan Jevtić
- Foto: Ana Paštrović
Kada govorimo o power metalu, Stratovarius je jedno od prvih imena koja nam padaju na pamet. Pre gotovo dve decenije, osnivač i glavni kreativni pogon benda, Timo Tolkki, zbog zdravstvenih problema biva primoran da ga napusti. Godine koje su usledile bile su turbulentne i za Stratovarius i za Tolkkija. Bilo je tu dosta projekata, kako zlatnih albuma, tako i prosečnih, odnosno loših izdanja, a uz sve to, zdravlje Tolkkiju nije dozvoljavalo da muziku koju stvara zapravo isprati turnejama.
Godine su prolazile, odnosi između Tolkkija i bivšeg benda su se ispeglali, a i maestro je počeo da održava manje turneje, mahom po Južnoj Americi. Pošto, po svemu sudeći, imamo podjednako dobar muzički ukus kao latino kolege, Beograd je uvršten među datume evropske turneje. To je bilo prvo veliko iznenađenje. Drugo je usledilo nedugo zatim, u vidu parlamentarnih izbora zakazanih za dan koncerta, a o trećem iznenađenju ćemo, simbolično, nešto kasnije.
Verujem da je i ostalim posetiocima euforija pred koncert splasnula, ako ju je uopšte i bilo. Prilika da gledate osobu koja vam je oblikovala muzički ukus je prelepa stvar, ali konstantne tenzije i težina koja se osećala u vazduhu zbog dešavanja u državi nisu dozvoljavale da se potpuno opustite. Pitajući se šta će nas zateći nakon koncerta, spustili smo se u Fest. Kroz malobrojnu publiku do bine se probio i Timo Tolkki, glavom i gitarom, a koncert je konačno mogao da počne.
Kako nije bilo predgrupe, glavni bend je izašao pred publiku koja prethodno nije bila zagrejana, a set su otvorili najvećim hitom, „Hunting High and Low“. Od samog početka je bio evidentan loš zvuk, u kojem klavijature gotovo da nisu mogle da se razaznaju, dok je pevač ostao zakopan ispod gitara. Možda bi neka druga pesma bolje funkcionisala za otvaranje koncerta, ali šta je tu je.
Nastup je nastavljen uz „Paradise“, hit sa albuma Visions. Bend je zvučao utegnuto, a pevač je uspešno izvlačio Kotipeltove vokalne linije, doduše, uz malu pomoć puškica sa papira, pošto nije najbolje znao tekstove. Ali to ćemo mu oprostiti. Muzičari koje je Tolkki unajmio dolaze iz Italije, a ritam tandem smo imali prilike da vidimo ove godine i na koncertu Rippera Owensa u Beogradu.
Usledila je „Cold Winter Nights“, a izmedju nje i naredne pesme, „Speed of Light“, dešava se i treće iznenađenje. Telefoni zvone, stižu poruke, ekipa za šankom pali televizor, a vest koja se širi brzinom svetlosti je prelepa. Režim koji je ovu zemlju godinama gazio potučen je glasovima naroda. Verujem da vam se svima dogodilo da vam određena pesma u jednom periodu života znači jedno, a u nekom drugom predstavlja nešto potpuno drugačije. E pa, naredna pesma, „Speed of Light“, zasigurno će svim prisutnim fanovima ostati zauvek povezana sa ovom pobedom.
Usledile su „The Kiss of Judas“, „Phoenix“ i „4000 Rainy Nights“. Zvuk se tokom koncerta nije popravljao, ali se atmosfera definitivno promenila. Izuzev nekoliko nezainteresovanih pojedinaca, malobrojna publika pravila je pravo slavlje. Brojka od 80 do 100 ljudi nije naročito impresivna, ali s obzirom na okolnosti, i to je odlično. Prisutni su između pesama skandirali „Freedom“, a i pevač je u jednom trenutku podigao tri prsta u znak podrške.
Odsvirane su i „Visions“, „Stratosphere“ i „Father Time“, a Tolkki je ceo koncert proveo prikovan za stolicu. Čak i pored svih zdravstvenih problema, čovek je nekako u stanju da putuje i nastupa, a usviranost je još uvek tu. Delovao je dobro za razliku od nekih drugih nastupa na kojima je izgledao poprilično odsutno. Imao je jedno kraće obraćanje publici, a koncert je odsvirao dostojanstveno i skromno. Stvarno je tužno videti takvu legendu u u stanju u kom se trenutno nalazi, borba koju vodi je strašna, a ništa od svega toga nije zaslužio. Došli smo i do kraja nastupa, a za kraj su ostavljene neke od najpoznatijih pesama, „Forever“, „Eagleheart“ i „Black Diamond“.
Jedna od zamerki je relativno kratka setlista. Moglo je da bude ubačeno i nešto sa albuma Fourth Dimension, ali i ovako smo bar imali priliku da čujemo neke od najznačajnijih pesama iz Tolkkijeve ere. I pored problema sa zvukom, ovaj koncert će ostati u uspomenama kao jedan od najboljih događaja ove godine. Ne toliko zbog samog nastupa, koliko zbog trenutaka koje smo doživeli tokom i nakon njega. Timo Tolkki nam je doneo muziku uz koju su mnogi od nas odrastali, a okolnosti su omogućile da te večeri neke od tih pesama dobiju potpuno novo značenje.
