Mnogo je vaistinu koncerata protutnjalo našom zemljom tekuće 2026, širok dijapazon svih metal ogranaka je dostupan i za najzahtevnije ukuse, ali najezda sa severa o kojoj će biti reči u ovom tekstu zauzima posebno mesto u kalendaru i mogu već mirne duše da kažem da će se ovaj događaj pominjati i prepričavati po kuloarima ekstremne zajednice u godinama koje su ispred nas, ma kakav stav i utisak nosili sa dešavanja.
-
- Nastupili: Mayhem, Marduk
- Lokacija: Zappa Baza, Beograd
- Datum: 03.10.2026.
- Tekst: Slobodan Trifunović
- Foto: Ana Paštrović
Razloga za to je nekoliko, ali najbitniji je sama činjenica da je u režiji hiperagilnih Hangtime Agency Beograd bio jedna od stanica drugog dela Death Over Europe turneje pod čijom zastavom su se ujedinili možda i najvažniji predstavnici norveške i švedske Black Metal scene – Marduk i Mayhem pod zajedničkim crnim barjakom su krenuli da ostavljaju pustoš gde god da se pojave, a mi smo im bili jedna od prvih stanica na tom nesvetom krstarenju.
Kao što već dobro svi znamo, Hangtime je postao sinonim za vrhunsku organizaciju te je tako bilo i ovoga puta, koncert rasprodat i Zappa Barka puna kao oko, sve funkcioniše kako treba, te je vreme da se krene.
Treba na samom početku izveštaja naglasiti da je na prvom delu turneje Immolation nastupio kao prvi bend, ovaj deo ide bez njih, a na svu sreću nije bilo nekakvih nasumičnih pay to play inferiornih imena te se odmah puca direktno u žilu kucavicu – u 20h je vreme da na scenu izađe ratna divizija Marduk. Moram priznati da sam se pre samog koncerta pomalo pribojavao kako će ovo proći, jer Marduk ima tendenciju uživo da se napanji čak preko granica slušljivosti, ali kako je krenula “Sulphur Souls” na moje veliko olakšanje sve sumnje su pale u vodu. Kristalno čist zvuk gde se apsolutno svaki instrument razaznaje, ali dovoljno glasno za koncertni dojam, te je uvodna sintagma iz numere sa klasičnog Opus Nocturne opisala ono što je usledilo u narednih 50-ak minuta koliko je nastup trajao.
Najveću pažnju na sceni privlači arhetipski frontmen Mortuus koji ne zna se da li više pleni svojim vokalom van granice izdržljivosti ili impozantnom scenskom predstavom i komandant crne divizije Morgan iz čijeg stava na sceni prosto isijava sigurnost i uverenje u put kojim je krenuo još daleke 1990. godine i kako stvari stoje neće ga se manuti do samog kraja. Dva Simona na basu i bubnju drže svoje pozicije granitnom snagom i jednostavno je milina videti bend u ovoj fazi svoje karijere koji nije niti pokleknuo pred prolaznim ukusima dana, niti se pretvorio u patetičnu karikaturu onog što su nekad predstavljali, već je čini se zverskiji nego ikad što može i treba da bude lekcija brojnim savremenicima koji lagano mogu da se prepoznaju u prethodnim opisima.
Na video bimu iza benda je samo impozantni logo benda, sve je svedeno samo na esenciju udarca sečiva koje je i dan danas spremno da nanese smrtonosnu ranu u rukama četvorke koja zna to da uradi, a i sama publika prepoznaje ono što joj se servira i daje snažan povratni impuls koji očigledno izmamljuje sardonične osmehe Morgana i Mortuusa.
Što se tiče setliste u 11 pesama smo imali presek raznih faza karijera benda, uvek je tu moglo još nešto da se ugura, posebno sa takvom diskografijom iza sebe i celih 50 minuta trajanja što je bilo sasvim sigurno malo svima u publici, ali kad imate takav nastup ispred sebe prosto nemate oko čega da se žalite. Simbolično himna “Wolves” zatvara ovaj manifest sile i moram priznati da mi se od svih prilika kada sam prisustvovao Marduk nastupima (a bilo ih je) ovaj penje na sam vrh uz sad već legendarni koncert u maloj Sali Doma omladine.
Posle pola sata pauze vreme je za mitski bend čije je ime hiljadu puta prokleto u večnosti, uvek na tronu obožavani a istovremeno i pljuvani i osporavani, no nikad ignorisani – po treći put je mitski Mayhem među Srbima da otvori ralje najdubljeg Hada svima ispred sebe i seli Zappa Barku direktno sa Save na reku Aheron. Četvorka bez vokala zauzima scenu i započinje invertnu trajektoriju numerom “Realm of Endless Misery” sa ovogodišnjeg albuma Liturgy of Death, konceptualnog izdanja koje poje o krajnjoj (ili početnoj?) tački putovanja svakog bića. Vreme je da sam Haron ovog putovanja poveze duše u svojoj barci i na binu izlazi Attila Csihar u jednoj od više uniformi koje je menjao tokom večeri shodno pesmama koje se izvode i za početak je odeven u uniformu sveštenika kakve raskrštene parohije.
Može se reći da ostali sem Atile nemaju nikakvu posebnu vizuelnu prezentaciju, svedenost na najprostiju crnu odeću te da više na bini umesto scenskog rekvizita predstavljaju oruđe za otvaranje kanala kojim Atila vrši svoje transmisije između svetova koji je najbolje bilo da su ostali netaknuti tamo gde jesu. U ovoj raboti naravno da se posebno ističe Hellhammer kome godine ne mogu ništa, te na terenu dokazuje po ko zna koji put zašto je ovenčan oreolom jednog od najvećih koji je ikad seo za bubanj ekstremne provinijencije. Ruku na srce, sam zvuk je iz početka bio nešto glasniji no što je to trebalo no kasnije su se ili uši navikle bar kod mene ili je sve došlo na svoje mesto – ambis nas zove i idemo dole, a lavovski deo privlačnosti ove zlehudne procesije čini spomenuti Mađar. Eseji su se već ispisali o njegovoj ličnosti i performansu ali nije zgoreg niti postoji mogućnost zaobići činjenicu da on glavom i bradom čini lavovski deo privlačnosti današnjeg Mayhema. Ako je već apostrofirano da je Morgan general Marduk divizije Atilla je vrač Mayhem skupine koji donosi zvukove kakvi prosto izmiču ljudskoj logici stavljajući je na test – kako je dovraga on to izvukao iz sebe? Odgovora nema i jedino što je ostalo je da se samo prepustite.
Što se tiče zamerki koje mogu da se iznesu na nastup, ja bih jedino mogao da napomenem da mi se nije dojmila projekcija AI motiva u većem delu svirke iza benda koji ruku na srce jesu motivski prilagođeni numerama koje se izvode te je očigledno da se i tu uneo kakav-takav trud. Moram ovde ipak da spomenem jednog slona koji se mota po sobi i da priznam da Teloch autorski nije ni prineti Blasphemeru, a o Euronymousu tek nećemo ni reči trošiti, te je albumski Mayhem iz njegove ere ipak daleko od onog što je prethodilo istima. Na sreću pesme iz tog perioda su elevirane vatrenom izvedbom koja ipak ne dozvoljava da se zapadne u kakvu monotoniju, no doduše odmah posle uvodne numere “Buried by Time and Dust” baca nas u srž onoga što Mayhem postavlja u sam centar esencije Black Metal izražaja, a Atila je kako tad tako i sad dodao ekstra dimenziju onostranog u ovo remek delo. Atmosfera u publici je s početka možda nešto manje nasilna nego za vreme Marduk nastupa shodno komplikovanosti muzike koja se prezentuje, no takva postavka se vremenom menja kako setlista ide unazad i stupamo u period kada se Maniac po drugi put vratio u Mayhem, a za mene je posebna poslastica prezentacija numera sa Grand Declaration of War, albuma koji je kada je izašao predstavljao blago rečeno šok, no godine su mi dopustile da shvatim o kakvom kalibru kvaliteta se tu radilo. Nažalost, od ključnih izdanja je jedino u potpunosti preskočeno predstavljanje Ordo Ad Chao, za mene najboljeg Mayhem dugosvirajućeg albuma posle vanvremenskog debija a kad već spominjemo staru eru “Freezing Moon” koja je označila drugi deo nastupa izaziva ubedljivo najbolji odziv publike te dokazuje da i dalje ovaj mesec može da posedne duše kada je hladno i mračno. Na pesmama iz prve etape benda backdrop se menja sa motivima s fotografijama starih članova benda i omota što mi je daleko bolje leglo od onog prvog dela a i sam Atila prilagođuje kostim sa više old school pristupom. Skupina se povlači pre izlaska na bis koji je rezervisan za izvođenje Deathcrush EP-a skoro u celini. Zafalila je “Witching Hour” obrada kojoj sam se nadao posebno zbog specifičnosti datuma no posle završnih nota “Pure Fucking Amrageddon” sa razglasa dopire himna “In League With Satan” kojoj se na lep način odaje počast preminulom titanu Cronosu i stavlja prava tačka na put kroz vreme koji je upravo priređen.
Pustoš i pepeo je vaistinu i ostala iza ove vražje skupine, te se dok vidamo rane i prebiramo utiske može već izvesti utisak da je Beograd prisustvovao jednoj od najjačih turneja ekstremnog metala u skorašnjem sećanju, vreme će pokazati kako će se ovaj događaj kotirati u skorovima metal istorije kod nas, ali već sad je sigurno da je visoko mesto zagarantovano.
