Legacy Festival ostaće zabeležen kao jedan od najambicioznijih, ali i najkontroverznijih metal događaja u našoj zemlji. Dok su bendovi na bini isporučili vrhunske nastupe i sviračku perfekciju, loša poseta, sporni uslovi u dvorani i generalno loša procena organizatora o isplativosti ovakvog poduhvata otkrili su sve slabosti ovdašnjeg tržišta.
-
- Nastupili: Testament, Obituary, Amorphis, Pain of Salvation, Destruction, Unleashed, Dark Funeral, Threshold, Vader, Rage, Septic Flesh, Belphegor, Bombarder, Amon Din, Simargal
- Lokacija: Hala EXPO, Beograd
- Datum: 30-31.05.2008.
- Pišu: Vladimir Ljubanović, Nebojša Lakić
- Originalno objavljeno u Butcherian Vibe Magazinu, broj 25-26
Destruction, Obituary, Unleashed, Testament – by Vladimir Ljubanović
Da Srbija još uvek nije na nivou na kome bi većina mladih i urbanih ljudi želela da bude, dokazao je i Legacy Festival. Uprkos velikoj angažovanosti i riziku organizatora, uprkos tome što se znalo par meseci unapred ko će sve nastupiti, da su u pitanju dosta veliki bendovi, dvorana na Novom Beogradu, obe večeri, bila je poluprazna. Da li je to posledica relativno visoke cene ulaznica, najavljeni festival u Smederevu, Slayer na Tašu, Exit… Ne znam, ali znam da načićkati tolike koncerte u mesec-mesec i po dana, je ipak mnogo za budžet prosečne porodice u Srbiji. Kako god, nisu Testament ili Judas Priest neka „sisata sa novim projektom“, koja nam dolazi iz neke nedođije koju možete naći samo na vojnim kartama. U pitanju su svetska imena „a to brate košta!“.
Da se vratim na festival. Prve večeri, između ostalih, nastupili su i Destruction i Obituary. Destruction nam drugi put dolaze. Schmier se već odomaćio polako. Počeo je da priča i na srpskom sve sa porukom: „Ja sam Švabo!“. Kao i uvek, Destruction su otprašili svoje odsviravši najveće hitove iz višegodišnje karijere. „Švapska“ trojka je, kao i uvek, bila tehnički skoro savršena. Pokazalo se da ljudi vole ovaj bend, iako dolazi iz Nemačke, i iako je, ne old school, nego pra-school. Ljudi njihove numere znaju, pevaju sa njima, i uz energiju koju bend emituje, predstavljaju jednu pravu malu atrakciju.
Iste večeri nastupio je i Obituary. Moram priznati da sam očekivao da će se hala pred njihov nastup napuniti. Međutim, bio sam u zabludi. Broj ljudi se smanjio i to osetno. Obituary može da odsvira dve vrste koncerta: dobar i dosadan – sredine nema! E ovoga puta je to bila druga varijanta! Da se bend pridržavao repertoara koji je imao na oficijelnom DVD-u, to bi bilo OK. Ovako, forsirati spore stvari, u kombinaciji sa Tardy-jevim urlanjem, pa uz to još i svirati „drum solo“ bilo je više nego naporno za slušanje. Ni „Slowly We Rot“ za kraj nije pomogla. Što se tiče zvuka, i Destruction i Obituary su imali sasvim OK sound. Nažalost, nismo imali priliku da vidimo kako bi to zvučalo da je hala bila puna.
Drugog dana nastupili su Unleashed, švedske death metal legende, i zvezde celog festivala – Testament! Unleashed su bili sjajni. Forsirali su brze numere, numere sa prvih izdanja i delovali su kao jako, jako dobro uigran tim. Iako se ovaj bend vodi kao death metal, tačnije old school death metal, oni sve više liče na jedan speed metal bend sa elementima death metala. Ponoviću, bili su sjajni.
Kao headlineri festivala nastupili su i Testament. Verujem da ne postoji ni jedan thrash metalac na ovom svetu koji nije poželeo da ovaj bend vidi uživo. Ja sam ga lično čekao više od 20 godina i na kraju sam ga dočekao u najboljem mogućem izdanju – u svom gradu, sa prvom postavom (jedino je Paul Bostaph umesto Louie Clementea za bubnjevima) i u izdanju kada su se vratili svojim korenima! Pred njihov nastup sala je bila poprilično ispunjena, ali ne i puna. Šta da kažem, a da ne budem pristrasan? Šta da kažem, kada je Testament započeo koncert sa „Over The Wall“, nastavio sa „Into The Pit“, a zatim sa „Apocalyptic City“… U publici je bilo 1000 stepeni. Iako bih lično voleo kada bi ovaj bend svirao samo numere sa prva dva albuma, ne mogu reći da je njihov izbor bio loš. Svirali su najveće hitove i numere sa poslednja dva albuma, koja najviše vuku na stare dane poput „D.N.R.“ ili „Three Days Of Darkness“… Imali smo prilike da vidimo zašto je Alex Skolnick gitarista-genije, da vidimo ogromnog Chuck Billyja kako urla kao medved i ostvaruje genijalnu komunikaciju sa publikom, Petersona koji je više-manje za većinu stvari zaslužan, kao i Grega i Paula koji melju ritam sekciju.
Naravno, mogli samo da čujemo i „Practice What You Preach“, „Disciples Of The Watch“… Posle ovog koncerta, mnogi će u budućnosti izgledati više nego smešni, bar u mojim očima. Vredelo je čekati. Nadam se da ćemo imati priliku da ih gledamo na nekom solo koncertu u Beogradu i to što pre.
Threshold, Rage, Pain of Salvation, Amorphis – by Nebojša Lakić
Po cenu da budem pogrešno shvaćen i isto tako pogrešno tumačen, u dve rečenice završiću sa onim delom izveštaja koji se tiče nastupa pomenutih bendova. Svaki je odradio posao u skladu sa svojim imenom, i publici predstavio najbolje delove svoje karijere, uz minuse koji bi se ticali trajanja Rage nastupa (prekratko), i zbrzavanja Pain of Salvationa. Imali smo priliku ugostiti vodeća imena svetske metal scene (svaki u svom žanru), ali da li smo bili dostojni toga, i da li je organizacija zaslužila prolaznu ocenu kad se sve sabere (i oduzme), na vama je da izvlačite zaključke. I to bi bile te dve rečenice. A sada, o organizaciji.
Legacy Festival bio je osmišljen veoma dobro, lokacija za održavanje istog takođe je odgovarajuća, najave su krenule na vreme, promotivna kampanja, ruku na srce, pošteno je odrađena. Ali i laik u ovim metal vodama zapitao bi se koliko je sve to realno izvodljivo, dva metal festivala datumski veoma blizu jedan drugom, od kojih je ovaj drugi (otkazani) okupio mnogo velikih imena, i kao događaj, pretio je da zaseni ovaj prvi (održani). I koji je konačni rezultat? Ovaj održani jedva prošao nekako, a otkazani… pa, otkazan je. Otkazani nećemo dalje komentarisati, već se zadržimo na održanom.
Uvek sam se pitao koliko je teško koordinisati jedan ovoliko veliki hepening, sa mnogo bendova i koliko tu tačno posla ima, tačnije, kolika ekipa bi trebala raditi na tome, da sve bude obavljeno kako treba. Ovde je očigledno manjkalo te ekipe, a ostali su nejasni neki blago rečeno katastrofalni propusti – pitka voda nije postojala, osim one flaširane za 100 din! Nigde čovek da se umije, osveži, a sa bine 14 sati metala na dnevnoj bazi! Ne računam tu VIP WC, koji je ipak bio privilegija samo odabranih (što zaista nije pošteno prema ljudima koji su uredno platili svoje karte). Obezbeđenje kao da čuva ratne zločince, a ne omladinu koja je došla da se malo proveseli uz omiljene im bendove. Svež vazduh i pitka voda bili su na ceni, slično kao u koncentracionom logoru (srećom nisam bio, ali sumnjam da postoje mnogo vidljivije razlike). Hrana je takođe bila nikakva, neki bedni sendviči, čija cena je obrnuto proporcionalna kvalitetu istih. No dobro, metalci smo, nismo razmaženi fenseri, možemo sve izdržati, jer metal je rat, jel’ tako? Eh…
Teško je naći se u poziciji kad se mora kritikovati nečiji trud, ali zaista, obim Legacy Festivala i pažnja koja mu je trebala biti posvećena (a ipak nije u dovoljnoj meri), nagoveštavali su da stvari neće ići zamišljenim putem. Tek nekih 800 ljudi po večeri (a bar 2.000 njih se očekivalo) naravno nije bilo dovoljno da računica izađe ni na pozitivnu nulu, pa su tako svi ti svetski bendovi, koji albume izdaju za najveće metal kuće današnjice, svirali za putne troškove, ili čak ni to nisu dobili! Jedna reč to sasvim pristojno opisuje – UŽAS!
Obećao sam već u Domestic Metal Informeru da nećemo preterano analizirati greške, i šta se tačno dešavalo (kaže ona stara, lako je biti junak nakon bitke), pa ću tako da skratim priču. Bili smo svedoci nečega što je moglo postati tradicionalni metal festival, i što je iz godine u godinu moglo da donosi mnogo sreće i radosti kako starijim, tako i mlađim metal fanovima, ali dobili smo suprotno – finansijska propast organizatora, koji su se bez sumnje pošteno opekli, navodi na zaključak da ćemo, ako se stvari ozbiljno ne promene, strani metal moći gledati jedino na Exitu. Jer njima dobro ide, a i kako ne bi, ono što su stvorili gradili su polako, smišljeno i pažljivo, bez preteranih riskantnih izleta i megalomanskih pokušaja u državi koja je finansijski, ali i svakako drugačije, srozana na dno dna.
I za kraj, da se iz odela novinara kritičara presvučem u odelo fana metal muzike, reći ću da je srcu zaista prijalo videti bendove na kojima se odrastalo kako sviraju u našoj prestonici, ipak, to je nešto o čemu se ranije moglo samo sanjati…
