Za divno čudo, posle prilično žestokih prethodnih nekoliko meseci, nastupilo je svojevrsno koncertno metal zatišje u junu, uz tek poneki izuzetak, poput ovog kome smo upravo prisustvovali. Sasvim sigurno najagilniji metal promoter u poslednje vreme, Hellhammer Promotion, upriličio nam je pravi kuriozitet – dovođenje zvaničnog tribute benda legendarnih brazilskih praočeva ekstremnog metala, jednog i jedinog Sarcófaga.
-
- Nastupili: The Laws and Geraldo Minelli Performing Sarcófago + Sunovrat, Monastery
- Lokacija: Klub Fest, Zemun
- Datum: 15.06.2026.
- Tekst: Slobodan Trifunović
- Foto: Igor Dešić
Prevashodno se debi album benda, I.N.R.I. iz 1987. godine, smatra kamenom temeljcem black i death metala, kako muzički tako i vizuelno, zahvaljujući nezaboravnoj naslovnici. Sarcófago je i kasnije imao vredna izdanja, pre svega Rotting EP i The Laws of Scourge, ali ipak I.N.R.I. (koji je poslužio kao inspiracija čak i Euronymusu) ostaje monument koji i danas baca senku na celokupnu metal scenu.
Možda sam malo previše otišao u digresiju, ali sa debelim razlogom, o čemu ćemo kasnije. Sarcófago je završio svoju karijeru davne 2000. godine, a ključni čovek benda, Wagner Antichrist, otišao je u akademske vode. No, kako je danas aktuelno podići svako ime iz groba na ovaj ili onaj način, jer je nostalgija najjača droga, došao je red i na ovaj kult. Stari basista benda, Gerald Incubus, uz pomoć gitariste sa The Laws of Scourge, Fábija Jhaska, i novih lica formirao je projekat The Laws, u kojem se sviraju stare Sarcófago pesme. Međutim, Jhasko ubrzo napušta postavu zbog zdravstvenih problema, pa nam tako ostaju Incubus i ekipa najamnika. Ako se ne varam, neka verzija benda sa Jhaskom je pre nekih pet godina nastupila u novosadskom klubu Dvorište.
Zbog toga malo bode oči zvanična najava koncerta pod imenom Sarcófago (najtačnije je The Laws and Geraldo Minelli Performing Sarcófago ali je Sarcófago logo naravno predominantan), jer je to ime pokojno već 26 godina. Razumem marketinške trikove za privlačenje fanova, ali ono što već ne razumem jeste kako je takva postava dobila priliku da bude headliner festivala poput recimo Steelfest. No, dosta okolišanja – vreme je da se zaputimo u čuveni Fest i vidimo šta ovaj tribute bend ima da ponudi.
Za otvaranje večeri Hellhammer je odlično izabrao omladince Sunovrat, koji postoje tek godinu dana, ali su već stigli da objave debi album Kuluk (u prošlosti je ova ekipa svirala pod imenom Atomic Fault). Nažalost, stižem na polovinu nastupa, ali ostajem prilično pozitivno iznenađen utegnutom svirkom ove mlade trojke, koja silovito cepa death/thrash tehničkije provenijencije uz znatnu podršku fanova ispred bine. Momci, palac gore i samo tako nastavite – od ovog imena tek se očekuju dobre stvari.
Sledeći na bini su komšije iz Mađarske, Monastery, koji u najdubljim kuloarima važe za autore prvog zvanično objavljenog mađarskog death metal albuma. Negde usput, tokom decenija postojanja (uz nekoliko pauza), taj zvuk su izmešali sa modernijim i groove tendencijama, dobijajući konglomerat koji je na mene ostavio prilično dosadan utisak. Istini za volju, petorka je odlično usvirana i profesionalna, ali džaba kada je sama muzika mešavina opštih mesta svega i svačega, bez imalo pečata i vatre. Nije džabe što bend postoji decenijama, a ostao je toliko nepoznat. Toliko o njima mogu da kažem.
Nekih petnaestak minuta nakon najavljene satnice vreme je da glavno ime večeri, predvođeno pomenutim Incubusom (koji poslednji izlazi na binu), stane pred fino popunjeni Fest i pokaže šta ima u arsenalu. Moram odmah da kažem da je prilično toplo srcu bilo videti skupinu pretežno mladih fanova u prvim redovima, obučenih u starom black metal fazonu, koji su pravili haos tokom cele svirke. A možete i sami pogoditi pesme sa kog albuma su ih najviše gađale. I da, The Laws vrlo dobro znaju šta im je glavni adut, pa od samog početka izbacuju tešku artiljeriju u vidu „The Black Vomit“ i „Sathanas“, nakon čega odmah nastaje ludilo u publici koje, manje-više, traje do kraja koncerta. Ne mogu da grešim dušu i moram da dam poene tamo gde treba – petorka zvuči veoma usvirano i sigurno na bini. Lepo su prošarali setlistu najboljim Sarcófago periodom; sem dve numere sa Hate iz 1994. godine, sve ostalo bilo je odabrano sa I.N.R.I., Rotting i The Laws of Scourge. Što se kaže, baš kako dolikuje. Na setlistu nemam nikakvu zamerku.
Ono što lično zameram, a ne očekujem da iko deli moj sentiment, jeste činjenica da je za mene Sarcófago definicija albuma I.N.R.I. u svakom mogućem pogledu. Imao sam čak problem i sa nekim socijalnim tekstovima iz ere posle prvog albuma, a prva slika koja mi se pojavi u glavi kada se pomene ime ovog benda jeste upravo omot debija. Zbog toga mi ova skupina nasumičnih, “casual“ metalaca koja stoji na bini i prodaje se pod imenom Sarcófago jednostavno ne drži vodu.
Daleko od toga da sam površan i da ljude cenim kroz izgled, ali ovo ime je toliko bitno za razvoj black i death metal scene u svim aspektima, pa i tom vizuelnom, da to jednostavno ne mogu da zanemarim. Tehnika me ovde ne zanima. Mene zanimaju DD Crazy napadi na bubnju koji svakog trenutka zvuče kao da će se sve raspasti, a nikada se to ne desi. Umesto toga dobio sam tehnički ispeglan performans.
Davnih osamdesetih godina slavna brazilska scena negovala je pristup koji su sami nazivali deathcore (ah, kakva ironija u šta je taj termin pre nekog vremena evoluirao), a koji je pogurao metal u do tada neslućene ekstreme. Ovo večeras nije bilo ništa više od podsećanja na nešto što je odavno umrlo i što bi možda trebalo tako i da ostane, jer se ovaj stil ne svira mozgom već srcem.
Možda danas smešno zvuče priče da je Igor Cavalera prvi put seo za pravi bubanj tokom snimanja Bestial Devastation (ima to veze sa Sarcófagom, setite se ko je bio originalni pevač Sepulture), da je jedan fan glavom zakucavao eksere u dasku tokom svirki ili kako su nastale čuvene stare Sarcófago fotografije. Ali za mene je upravo taj divlji duh, nastao u krajnjoj bedi, ono što predstavlja srce stare brazilske scene.
Skidam kapu izvedbi koja je bila profesionalna i koja je fanove dovela do usijanja. Drago mi je što smo ovako nešto videli uživo i, naravno, još jednom kapa dole Hellhammer Promotionu na izvanrednim naporima u organizaciji vaskolikih koncerata.
Ipak, moja krajnja presuda glasi da The Laws ima veze sa starim Sarcófago zvukom koliko The Troops of Doom sa prvom Sepulturom. Tehnički tu ništa ne fali, ali ovaj stil nikada nije ni počivao na tehnici. Zato se u konačnom zbiru dobija tek odraz u ogledalu nečega što je nekada bilo, a iza tog odraza nema mnogo toga.
