- Žanr: Psychedelic Rock
- Izdavač: Pop Depresija / Geenger Records, 2025.
- Web: Facebook
- Piše: Slobodan Trifunović
Tokom prikupljanja informacija za osmi dugosvirajući uradak beogradskog sastava Consecration pod nazivom Video sam kako umireš, vratio sam se na sopstvenu recenziju prethodnika Smrt Ljubav Smrt i uviđam svoju grešku koju sam javno izneo pre godinu dana. Naime, zapitao sam se da li taj album donosi nekakav kraj, jer je celokupno izdanje bilo prožeto takvim naznakama, ali je ljubav pobedila smrt i kreativni zamajac benda Danilo Nikodinovski je na krilima prethodnog izdanja otišao još dalje od onog što se desilo na navedenom izdanju u svakom pogledu. Treba napomenuti da je Smrt Ljubav Smrt bio očigledno tranzitoran album što se tiče i same postave benda, pitanje stalnog bubnjara se rešilo sa Aleksandrom Maksimovićem koji je zvanično ušao u postavu, a Aleksandra Gegović Šobajić koja je na prošlom albumu bila gost samo u jednoj pesmi ovde postaje punopravni član benda, što predstavlja jedno od najjačih oružja albuma, no o tome ćemo kasnije.
Opet bih se vratio na Smrt Ljubav Smrt jer je očigledno pomenuto izdanje predstavljalo tranziciju Consecration ka novim smerovima u svakom smislu – kao što sam već apostrofirao postava se ustalila, a i što se tiče muzike, ideje kojima se bend bavio u prethodnoj epizodi ovde su još snažnije razrađene u svakom smislu. Već letimičan pogled na omot i tracklist znalcima govore da je Dilan Dog fascinacija i ovde zastupljena, omot koji je radio Nino Potočnjak je i još efektniji od prethodnog, a prestavlja rekonstrukciju Dilanove epizode Morgana. Tu se već može tražiti ključ za razumevanje izdanja, jer Danilo drži u rukama devojku koja gostuje na albumu i predstavlja inspiraciju za tekstove u nekoj meri.
Ideje kojima se bend bavio u prethodnoj epizodi ovde su još snažnije razrađene u svakom smislu
Što se tiče samih naziva pesama, svaka sem poslednje nosi naziv jedne epizode legendarnog heroja koji je uprkos svim avanturama u kojima se obreo ipak nosio nekakvu sudbinu večitog traganja… a možda se i tu može povući paralela sa Danilom? Za ovaj put ne izvodim konačne zaključke, jer sam se već u prethodnom pisaniju opekao te shvatite ovo kao kakve fusnote za pokušaj otključavanja izdanja kojih će biti još u nadolazećem tekstu.
Vratimo se na ono najbitnije a to je sama prezentovana muzika. Sve ove prateće priče mogu da malo obogate ili spuste to srce izdanja ali ako je ono zdravo teško da će ga baš ubiti. A na tom planu nemam nekih preteranih zamerki, jer je više nego očigledno da je cela ekipa (nije fer da ne pomenem dugogodišnjeg člana Ivana Aranđelovića na basu) dobila znatan vetar u leđa pre godinu dana i sada je maksimalno pustila krila da se razmahne u svim pravcima koje muzika zahteva. Pomenuta Aleksandra je dobila znatno veću ulogu u zvučnom koloritu, ženski vokali imaju ravnopravnu ulogu u odnosu na muške što je donelu jednu novu fragilnu lepotu u Consecration zvuk a ruku na srce, da li zbog same tematike ili zbog kilometraže, mirna srca bih rekao da je ovo i Danilov najbolje otpevan album.
No tu nije kraj vokalne šarolikosti, jer na albumu gostuju još dve Aleksandre – Rasulić i Kostić, te bih možda rekao da je Consecration trajektorija slična Anatheminoj karijeri gde su kako je vreme odmicalo ženski vokali dobijali sve više prostora. Treba ovde skrenuti pažnju da ovaj album možemo dovoditi u vezu s metalom samo uslovno, teških momenata ima minorno u odnosu na celokupno trajanje albuma, ali verujem da to Consecration fanovima nije nikakav presudni faktor.
Mirna srca bih rekao da je ovo Danilov najbolje otpevan album
Album se otvara sa mamutskom „Buđenje mumije“ koja je navodno prequel „Blajndera“ sa Smrt Ljubav Smrt, i ovo je jedan od retkih slučajeva gde je adendum bolji od prvog dela po meni – u ovoj numeri ćete odmah iskusiti svo sonično bogatstvo koje nudi Video sam kako umireš, od apostofirane međuigre dva vokala, do muzike koja luta u raznim dimenzijama (nekad i bez potrebe predugo, ali to je boljka koja prati Consecration celom dužinom karijere). Ovde bih možda skrenuo pažnju na sjajno upeglanu zvučnu sliku za koju su zaduženi Igor Lončar i James Plotkin, a znajući kakav je Danilo manijak za sam pojam zvuka, drugačije ne bi ni moglo da bude. Pojam “album za slušalice“ ovde dobija svoje pravo značenje, jer takvo okruženje daje pravu šansu za ispitivanje soničnih bogatstava koje nudi muzika na albumu. Kao značajne momente izdanja bih spomenuo i fragilnu „Senke“ na kojoj sve tri Aleksandre prave društvo Danilu i završnu „Kamion za mentalno zdravlje“, koja svojom svedenošću i tekstom koji predstavlja obračun sa temama kojima se album bavio celim tokom stavlja tačku na celu priču.
Kad smo već kod toga, ovde bi trebalo napomenuti da izdanje nosi i jedan aspekt koji je prilično van standarda ali smo ga dobili u celom paketu te ga moramo gledati kao sastavni deo istog. Danilo je napisao dnevnik o snimanju albuma koji se proteže na čak 50 i kusur strana gde se obrađuju teme nastanka svake pesme, inspiracija za iste i tehničkih detalja koji su pratili ceo proces snimanja. Što se tiče ovog poslednjeg moram da priznam da nemam nikakve veze sa muzičkom teorijom kao takvom i da mi je takav deo možda i suvišan jer me ne zanima kod umetničkog proizvoda sam način njegovog mehaničkog stvaranja, te se ovde otprilike osećam kao da mi je neko prodao automobil i onda mi je do detalja pričao kako je svaki deo sačinjen. No ruku na srce, ima verovatno ljudi kojima ova priča može da bude zanimljiva, te se ne bih preterano ni mešao u kritiku nečega što ne poznajem dobro.
Ona druga sekcija u kojoj je reč o emotivnom toku i putu nastanka albuma je tek pipava, jer ovde autor bez zadrške iznosi neke prilično intimne detalje o sebi i odnosu sa ženskom osobom koja inspiriše ovo izdanje po principu srce na dlanu, te je ekstrovertnost ovog teksta u jednoj snažnoj koliziji sa jednom ličnom dimenzijom koje ove pesme nose, i tako je njihova nežnost i svojevrsna stidljivost na taj način narušena. No sa druge strane moram da priznam da se kroz ceo dnevnik proteže jedan gotovo opipljiv elan i radost, ljubav prema ličnoj kreaciji, pa ja nemam srca da ove jake emocije tek tako bacim u blato koliko god one bile ogoljene i ostavljene svakom da radi sa njima šta želi… a svi znamo kako takve stvari prolaze u današnjem svetu, zar ne? Da li ćete prevrnuti očima na dozu patetike koja se bez rezerve proteže kroz Video sam kako umireš (a koju ja ne smatram lošom per se, jer svaka prava ljubav mora i malo toga da sadrži), ili ćete je podržati – izbor je samo vaš. Celokupan tekst nosi i izvesnu dozu ponosa onim što je urađeno što vrlo lako može da se protumači i kao nadmenost, mada znajući autora ja se ne bih odlučio za tu opciju. Na kraju krajeva možete se fokusirati na samu muziku bez da se uopšte upustite u poduhvat iščitavanja, ali kao što sam naveo – ja ocenjujem ceo paket koji sam dobio. Koga je Danilo video kako umire? Nešto što nije do kraja realizovano, prošlost ili nešto treće, tumačite sami ali znajte da ovde imate jedan krajnje ličan komad muzike koji na kraju balade možete tumačiti izolovano, ali veoma je teško napraviti otklon od celokupne situacije u kojoj se kreator nalazi.
Koga je Danilo video kako umire?
Zato bih za kraj ponovo izbegao ocenjivanje albuma, jer kako gradirati prostom ocenom složen mozaik slika u koje je Danilo upleo sebe i izbacio ga u svet da ga psi raznose, a anđeo koji je tamo negde treba da ga spase? Sad mi je već izvesnije da ova priča nije gotova te iščekujemo sledeću epizodu, da li će to biti Uspomene nevidljivog, Posle ponoći ili Zapisano krvlju – ostaje da se vidi.
I da, slušajte Video sam kako umireš, vredi.
Consecration – Video sam kako umireš spisak pesama:
1. Buđenje mumije
2. Dogodiće se sutra
3. Senke
4. Među nama
5. Strava letnje noći
6. Video sam kako umireš
7. Kamion za mentalno zdravlje
